Шта је света тајна причешћа?
То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа.

Ко је установио свету тајну причешћа?
Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти.

Како је Он установио ову свету тајну?
То је описано у св. Јеванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха“ (Мат. XXII, 26—28).

За време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа?
За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове Света литургија.

Зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења?
Зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо.

Који је најважнији моменат на светој литургији?
Освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник.

Зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви?
Зашто је Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен“ (Лк. XXII, 19).

Зашто је потребно да се причешћујемо?
Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. VI, 54).

Какве су последице непримања причешћа?
У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: „Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи“ (Јн. VI, 53).

Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа?
Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

Шта примамо кроз свету тајну причешћа?
Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: „Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (Јн. VI, 56). „Ко једе мене и он ће живети мене ради“ (Јн. VI, 57)

Може ли се то објаснити неким упоређењем?
Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају.

Шта би се још могло рећи о овој храни наших душа?
Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: „Ово је хлеб који је сишао с неба“ (Јн. VI, 58).

Колико би пута требало да се причешћујемо?
Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести.

Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа?
„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за опроштење греха и за живот вечни“

Света тајна причешћа – Питање

ПИТАЊЕ:
Ја сам скоро крштена и многе ствари у Цркви ми још нису довољно јасне. На пример, чула сам да је Свето причешће „најсветији тренутак“ у животу православног хришћанина. Објасните ми шта је Свето причешће и шта њиме добијамо. Желела бих да ми ово најважније питање постане потпуно јасно.

ОДГОВОР:
Смирење треба да је основна врлина сваког православног хришћанина. Она је основ и темељ читаве зграде нашег спасења коју градимо целог живота. Ви, иако почетник у вери, ту врлину показујете још у самом почетку Вашег питања, признањем да Вам „многе ствари у Цркви нису још довољно јасне“. Јер смирење и јесте познање свога несавршенства, свога незнања, и своје немоћи. Значи, на добром сте путу да постанете добра хришћанка. Ако се правилно схвати Крштење, као духовно рођење, онда је ово друго сасвим природно. Вама тек предстоји узрастање у вери и у познању Сина Божијега. Ваша жеља да „одмах“ схватите и појмите сав значај Светог причешћа, колико је узвишена, толико је и смела. Ако је крштење, као што рекосмо, рођење за духовни живот, Причешће је савршенство и круна тога живота. Између та два момента уризничено је све богатство и раскош хришћанских истина и хришћанских врлина. Оне се освајају и усвајају постепено, неприметно, онако као што дете неприметно расте и узраста у зрелог човека. Без свега тога тешко је потпуно схватити и појмити Свето причешће и његов значај за нас. Ипак, покушаћу да што је могуће краће и простије удовољим Вашој племенитој жељи и објасним колико је то речима могуће учинити. Метод „пзнања“ (стицања знања) у Православљу је опит, лично искуство. Чувши од Филипа вест о појави Христа Месије, и то из Назарета, Натанаило изражава отворену сумљу питањем: „Из назарета може ли бити што добро?“ Филип му на ту сумљу кратко и јасно одговара: „Дођи и види“ (Јн. 1,46). За време причешћивања верника најчешће се за певницом поје: „Вкусите и видите јако благ Господ“, што значи да само учествујући активно у тој заиста најсветијој тајни, можемо схватити и осетити „шта је Свето причешће“. То сазнање, стечено опитом, није могуће пренети другоме путем речи (усмено или писмено, свеједно). Стога, све даље што будемо изнели као одговор на Ваше питање може у најбољем случају задовољити само вашу интелектуалну страну. Дакле, Свето причешће јесте најсветија Тајна коју је Господ Христос установио и својој Цркви у наслеђе оставио. Та света Тајна је установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање и распеће на Голготи. На тој последњој пасхалној вечери, Христос је поред осталог, благословио хлеб и вино, назвавши их телом својим и крвљу својом, разделио својим Ученицима и Апостолима (Мт. 22, 26-28), и заповедио им да и они то убудуће чине (Лк. 22, 19). Та света Тајна, у којој ми под видом хлеба и вина примамо само истинито Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, назива се свето Причешће или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. У свим другим светим Тајнама постајемо заједничари нетварних енергија Божијих, које се једним именом зову „благодат Божија“, а која нам је неопходна за узрастање у духовном животу, док у светом Причешћу постајемо причасници самога Тела и Крви Богочовека Христа, примамо га целосног у себе и сједињујемо се са Њиме на најприснији и најсавршенији начин. Без светог Причешћа Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа нема хришћанског и духовног живота. Они који се достојно причешћују осигуравају себи бесмртност и вечни блажени живот. Кроз свето Причешће православни Хришћанин стално обнавља свој савез са Господом Христом, и свој завет Господу Христу дат у светом Крштењу. То ми чинимо и као појединци и као „Народ Божији“, „Нови Израиљ“. Света литургија, на којој се причешћујемо, продужетак је оне Прве Тајне вечере, и њено непрекинуто присуство у свету. Иако је Христос свету Тајну Причешћа установио при крају свога домостроја спасења људи, Он је о њој, раније често говорио и напомињао је. Једном приликом рекао је присутним Јеврејима: „Ако не једете тело Сина Човечија и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53), а затим продужио: „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ (Јн. 6, 54). То је оно што ми добијамо светим Причешћем и од светог Причешћа. А живот Вечни? Шта је то? – То је оно што око не види, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што Бог Уготови онима који га љубе. Међутим, кроз свето Причешће ми не само да добијамо ова неизрецива и вечна духовна блага него и постајемо заједничари у Христовом животу, смрти, али и у слави. Јер Он је даље рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ (Јн. 6, 56). Постајемо, дакле, сутелесници Христови и сунаследници са Њим његове вечне славе и блаженства, јер нас Он на тај начин усиновљује Оцу своме и Богу нашем. У светом Причешћу остварује се неизрецива тајна. Као што деца, узимајући млеко од својих мајки, у ствари се хране телом и крвљу својих матера, и тако расту, тако и ми у светом Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Рекли смо овде „наше душе“, јер тела наша су од земље и хране се земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном, јер је Христос и рекао: „Ово је хлеб који сиђе с неба“ (Јн. 6, 58). Из реченога је јасно да је неопходно да се причешћујемо ради узрастања у духовном животу и задобијање вечног и блаженог живота. Међутим, како треба да се причешћујемо, како да се за Причешће припремамо да би нам оно уистину било на „исцељење душе и тела и на живот вечни“, а не „на суд или осуду“, као и многе друге практичне појединости у рубрици пост.