Величанствен догађај у Мајамију
Велико освећење храма Св. Симеона Мироточивога
Припреме за овај догађај су почеле већ давне 1978. године када је једна мала група православних Срба зажелела да има организовану црквену заједницу. Чим су сакупили довољан број потписа чланова за оснивање Парохије, обратили су се тада надлежном Епископу Г. Христофору и у марту 1979. године и од њега добили благослов. За прво привремено повереништво бивају постављени: Мајкл Ј. Маринчић, председник; Бранислав Квајић, копредседавајући; Руди Матијевић, благајник; Олга Матијевић, секретар; Чланови: Петер Кнежевић, Ендрју Косовић, Станимир (Стенли) Стојковић и Џенет Мештровић.
Те године у априлу, гостујући свештеник Богдан Зјалић, помаже у оснивању КСС „Царица Милица”. Већ у јуну Ванредна скупштина чланства изгласава да се црква посвети Св. Симеону Мироточивом.
Са одлуком Епископа Христофора и осталом припремљеном документацијом, обратили су се државним властима, и званично постали Мисија Св. Симеона Мироточивог.
Радост коју су они тада осећали ми данас можемо само да замишљамо.
Одмах за тим су почели да са протом Петром Милошевићем, истражују локације где би купили погодан плац са кућом, који би одговарао њиховим финансијским могућностима, и тих 1979-80. су нашли оно за чим су трагали. Кућа са плацем на садашњој адреси је за почетак била довољна. У њој је почео да станује свештеник, а адаптирана је и као богомоља и сала за социјални живот.
Пошто су били млада Мисија, морао је за кредит неко да гарантује те су Руди и Олга Матијевић гарантовали својом кућом. У ‘80. када је дошао млади свештеник Петар Петровић, су исплатили кредит и већ почели правити планове за Храм те су и освештали Крст и место за градњу, али се од тог пројекта одустало. Гледајући са данашње тачке, то је испало добро, јер данас не би смо имали тако велику цркву која би могла да прими далеко већи број људи него што их је тада било.
Касније су докупили још један плац који је проширио дотадашње имање, и 2003. године су почели са градњом сале. Пуно труда и одрицања је требало нашим Србима да саграде велику салу са станом, кухињом и помоћним просторијама, али трудом и далековидошћу тадашњег Црквеног одбора на челу са Ратком Крављанцем и свештеника проте Стокана Ћирковића, зграда је саграђена и прилагођена за Богослужење. Пространа бина је преуређена за олтар, те је ту вршена Света Литургија, а по завршеној Служби навлачила се завеса на олтару, а сала постајала место за социјална окупљања, ручкове и прославе.
Време је пролазило, црквени живот се развијао, те доласком свештеника проте Светозара Веселиновића и млађих људи у Одбору, родила се жеља за градњом Храма.
Млади председник Црквеног Одбора, инжењер Предраг Васкрсић, са Јовицом Малешевићем такође инжењером на челу грађевинског одбора, дају архитекти г. Добошу, потребне информације да се израде планови за нови Храм.
Године 2013. добијају се дозволе и почиње градња.
На жалост, у сред градње, у септембру 2015. године остају без духовног пастира о. Светозара Веселиновића, који се због тешке болести преселио у Царство небеско.
Већ у августу 2016. године долази свештеник прота Милан Крстић, коме је ово већ трећи храм у чијој градњи учествује, те се прикључује групи која води градњу и својим искуством, идејама и решењима, припомаже да се Храм заврши.
Пошто је Храм већ скоро завршен, прву црквену Славу 2018. године прослављамо са нашим Епископом Г. Иринејем у новом храму. Тога јутра, пре Св. Литургије, наш Епископ врши мало освећење храма како би се у њему богослужило, и од тада се више и не враћамо у салу.
Храм је у међувремену у потпуности довршен, до последње ситнице, тако да је дозрело време за
ВЕЛИКО ОСВЕЋЕЊЕ
Термин је заказан за 24. фербруар 2024. године, те наш Владика, заказује да се и Епархијска Скупштина одржи у нашој сали два дана пре освећења како би смо ту имали и све богољубиво свештенство наше Епархије, које би учествовало у овом светом Чину.
Припреме за један овакав догађај су почеле већ неколико недеља раније, са мноштвом волонтера, који су сви као један, радили на овом богоугодном делу.
После одржане Скупштине која је била у Четвртак и Петак, у Петак у 6 сати по подне, свештенство је дочекало испред храма Његово Преосвештенство Епископа Источноамеричког Г. Иринеја који је свечано, обучен у мандију, унео свете мошти Св. Мардарија либретивилског и мошти Светих мученика Јасеновачких и Пребиловачких у храм.
Мноштво народа је дошло да се после вечерње службе, поклони и целива свете мошти.
Вечерњој служби је присуствовао и Његово Преосвештнство Епископ канадски Г. Митрофан, који је био и надлежни Епископ, када је освећен темељ и започета градња храма.
У госте нам је дошао и Епископ Епископалне заједнице Г. Петар Итон, који живи у нашој близини и управља Епархијом за Југоисток. (Ваља напоменути, да је Епископална заједница, садашњи Храм Св. Саве у Њујорку, продала нама из поштовања према Св. Николају жичком, а ваља напоменути и да је увек са њима Српска Црква имала одличну и пријатељску сарадњу.)
Епископ Иринеј је са протом Миланом искористио прилику да га замоли да нам повремено уступи један храм на Key West, како би смо за почетак једном месечно имали Св. Богослужења, за наш народ који тамо живи, што нам је он великодушно одобрио.
После вечере, сви гости су се разишли а наши добровољци прионули да све припреме за сутрашњи дан.
Коначно је освануо и тај, 24.02.2024.
Ноћ пре је пала мала кишица таман толико да не буде превише топло за сав народ који ће доћи.
Преко 30 свештеника и свештеномонаха и два ђакона су у шпалиру испред Храма дочекали Епикопе:
Надлежног источноамеричког Г. Иринеја,
Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Г. Лонгина и
Епископа канадског Г. Митрофана.
Оно што је очекивано од те давне ’78. па до данас, је могло да почне.
СВЕЧАНИ ЧИН ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ХРАМА
У прелепо окићеном храму, читају се молитве и Епископи са одређеним свештеницима у олтару кропе освећеном водом Часну Трапезу, перу је ружином водом и вином, отиру је сунђерима и пешкирима, затим Епископ узима са сточића испред олтара и носи себи изнад главе дискос са Св. Моштима, а литија која је формирана, на челу са иконом преподобног Симеона Митроточивог, крстом, барјацима и рипидама, уз појање: Свјати мученици”…и Слава Тебје Христе Боже…” је кренула у опход око храма. За време опхода прота Петар Петровић кропи храм освећеном водом.
После опхода, на степеништу се наставио свечани чин. Уз одређени молитвени дијалог Епископа испред врата и свештеника у храму:
Архијереј говори три пута: Узвисите, врата, врхове своје, и узвисите се врата вечна, и ући ће Цар Славе!
Свештеници из унутрашњости храма одговарају трипута: Ко је тај Цар Славе?
Тада Архијереј узима Дискос са Светим Моштима и осењује врата храма трипут крстообразно и говори, односно поји два пута: Господ Силâ, Он је Цар Славе!
Свештеници из унутрашњости храма одговарају: Господ Силâ, Он је Цар Славе!
Затим се на куцање Епископа врата отварају и сви улазе у Храм, где се наставља чин освећења.
Након уласка, Епископ помазује Свете Мошти и Часну Трпезу, поставља моштаник са Св. Моштима у средину Трпезе и залива воскомастихом, те лепи иконе јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована на угловима Трпезе. Након тога освећује срачицу на којој је уписан текст: „У Име Оца и Сина и Светога Духа, на дан освећења храма Св. Симеона Мироточивога, 24. фебруара 2024. године Господње, у Часни престо положисмо мошти Светога Мардарија Либетивилског, Светих Пребиловачких Мученика и Светих Јасеновачких Мученика” и сви се Епископи потписују на њој.
Епископ облачи Трпезу њом и Индитијом (покривачем) која је такође пре тога освећена. Свештеници постављају и украшавају олтар свим осталим сасудима, потребним за Богослужење.
Док Владика Митрофан кади храм, а Владика Лонгин кропи зидове храма, Епископ Иринеј помазује све четири стране зида Светим миром.
Тада наш Епископ ушавши у олтар, пали свећу са које се пале све остале свеће и кандила, а прву свећу предаје куми храма госпођи Јагоди Соколовић, која је током целе Св. Литургије држи у својим рукама.
За све време освећења храма, љубопитљива деца су испред Олтара окружила нашег Владику који им стрпљиво и надахнуто, како само он то уме, очински објашњава сваки детаљ освећења.
У наставку је Света Архијерејска Литургија којом началствује Епископ Лонгин.
При крају је Епископ Митрофан осветио славске Дарове и пресекао славски колач поводом славе Св. Симеон, чији је домаћин био г. Марко Каровић. Од њега је за наредну годину колач преузео г. Јовица Малешевић.
На самом крају Св. Литургије, Епископ Иринеј излази из Олтара и похваливши труд и рад богобојажљивих парохијана, уручује Орден Св. Краља Милутина који је Св. Синод на челу са Његовом Светости Патријархом Српским Г. Порфиријем доделио нашој Парохији. Да би радост била потпунија а изненађење још веће, он налаже ђакону да прочита повељу о проглашењу нашег храма Саборним Храмом: Аксии! Достојни! Аксии!
Након подељеног антидора и поклона свима присутнима у којима су биле: икона Св. Симеона копија са иконостаса нашег храма, дрвени крстић и део срачице коју је Епископ носио на себи приликом освећења, прешло се у салу на банкет.
У препуној сали и шатри напољу, послужен је ручак, а за то време на зиду бине је приказиван фото албум свих битних момената наше парохије из периода од ’78. до данас.
За то време свештеник и његова ћерка Анастасија су читали део историјата парохије, који је повремено попуњаван песмама које је су певале Теодора Крстић и Тара Радивојевић. Наша позната пијанисткиња Марта Милошевић-Бранковић је на опште одушевљење извела своју композицију „Србија”.
На крају је наш Епископ доделио Епископске Грамате најистакнутијим трудбницима за градњу: Колу Српских Сестара „Царица Милица”, Радомиру Пењевићу, Јагоди Соколовић, Јовици Малешевићу, Предрагу Васкрсићу, Данилу Иванчевићу, Милану Павловићу, (Постхумно) Петру и Ружи Илић, (Постхумно) Димитрију Гарчеву, Нади и (Постхумно) David-u Stevens, Миодрагу Симићу, Др. Зорану и Биљани Дрмановић и Радиши Пашићу.
Хвала свим трудбеницима, који су својом љубављу, пожртвовањем, трудом и одрицањем, привели крају сан свих оних који су бар једном свратили, интересовали или помогли да једно овако богоугодно дело буде завршено, на радост предака али и покољења који ће се у овом храму молити. Посебно хвала нашем оцу и Епископу Иринеју, који нас је бодрио, подржавао и саветовао како би смо дошли довде.
Хвала и свима који су се молитвено окупили да заједно у Христу и са молитвама Светога Симеона, нашег покровитеља, градитеља и утемељитеља нашег Православља, прославимо овај дан!
АМИН! АМИН! АМИН!
