“Pobrini se za njega, a što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.” (Luka 10:35)

Ove poznate reči o Milostivom Samarjaninu pokazuju pravi duh domaćinske brige za bližnje svoje kao i za Crkvu svoju.

Pobrinuti se za Gospoda našeg u liku brata ili sestre jeste u stvari centar onoga što zovemo “Crkva” i “Parohija” u svoj svojoj biti. Činjenje dobra zaista počinje još kod kuće. Potom u duhu prave hrišćanske ljubavi, pozvani smo da budemo odgovorni za ostale u našoj zajednici, a posebno za siromašne.

Ponekad se osećamo i zbunjeni, neretko i postiđeni idejom domaćinske odgovornosti što je u stvari drugo ime za naše finansijske odgovornosti prema svojoj crkvi i parohiji. Uvek se nameću pitanja: “Koliko bi trebao/trebala da dam… koliko često? Zašto? ” Nije lako ova pitanja postaviti, mada je još teže na njih odgovoriti.

U našoj Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi uglavnom smo se oslanjali na jedan broj bogoljubivih osoba koje su davale izobilno našoj rastućoj parohiji, pa se nekako preživljavalo. Držali smo da će Crkva uvek moći da preživi na nekim mrvicama koje smo davali. Plašeći se kritike i sveštenici nisu imali hrabrosti da o tim stvarima otvoreno progovore. Bila je to u neku ruku zabranjena tema, jer je doticala tu najosetljiviju temu – materijalna dobra [novac], a za sveštenike se verovalo (i još se veruje) da nije pristojno da mnogo govore o novcu. Istina je da prilozi i ne treba da budu česta tema svešteničkih propovedi.

Vreme se promenilo! Posebno za nas u dijaspori, neke parohije su male, neke su još nerazvijene, druge pate od podela i cepanja, a sve skupa ne nalaze adekvatan način preživljavanja i održavanja samih sebe i svojih potreba. Dovija se svako kako zna i ume. Neko ima bingo, ručkove i večere, neko ima druge projekte koji zahtevaju sizifovski težak rad da bi se nešto zaradilo. Sve je to išlo dok su starije generacije imale snage, volje, i entuzijazma, ali nove mlade generacije stručnjaka, biznismena, inženjera, lekara i ostalih profesija, ne samo da nemaju te volje i entuziazma nego jednostavno NEMAJU VREMENA. Dakle, potreba da se parohijani domaćinski odrede u odnosu na svoju Crkvu porasla je dramatično u poslednjih desetak petnaest godina.

Ali vratimo se nazad Milostivom Samarjaninu iz Lukinog Jevanđelja. On je ne samo pokupio pretučenog čoveka ukraj puta, nego ga je pomazao uljem i vinom, pa dalje nastavio sa davanjem u jednom neverovatnom kontinuitetu, odneo ga u gostionicu, naredio vlasniku da se pobrine o njemu, platio mu unapred, i još dodao, a što više potošiš (na njega) ja ću ti platiti kad se vratim.

Pred nama parohijanima leži izazov brige za Telo Hristovo – Crkvu, što bi trebalo da bude odgovornost svakog pojedinca. Mi smo u tom smislu Samarjani, staratelji, oni koji se brinu za našu parohiju i za našu svetu veru Pravoslavnu.

Dobar deo naših parohijana je već sagledao probleme sa kojim se suočava i naša parohija. Njihova darežljivost Hristu Gospodu i Njegovoj Crkvi čini nas sve duboko zahvalnim. Svemogući Bog zna njihove žrtve u “izgradnji Tela Hristova” (Efescima 4:12).

KAKO DA POMOGNEMO?

Odgovorno STARATELJSTVO je nužno potrebno za život naše parohije i naše kolonije. U današnjim aktivnim parohijama, sveštenici, uprave, razni komiteti koji deluju pri parohijama stalno su pod izazovom kako da se odgovori raznim potrebama. Na jednoj strani treba širiti Sveto Jevanđelje i nauku Hristovu, a na drugoj leže stvarne duhovne i materijalne potrebe naroda Božijega koje se moraju identifikovati. Opet vreme ovo (mi ga nismo mogli izabrati) zahteva ogromne izdatke ne samo za izdržavanje sveštenika, nego i za osnovne potrebe svakodnevnog održavanja crkvenih zgrada i imanja, računi (gas, struja, voda, telefon itd.), obaveze prema Eparhiji, itd., jeste veliki teret na našem nesigurnom budžetu. Prisetite se samo visine vaših sopstvenih računa za struju i gas prošle godine. Možda bi bilo dobro da imamo plaćene osobe za održavanje imanja, dvorane, ali za sada moramo da se oslonimo na dobrovoljni rad. Naravno i dobrovoljni rad je način na koji mi izražavamo svoj STARATELJSKI odnos prema našoj Crkvi, mada ponekad muke imamo da nađemo dobrovoljce onda kad ih trebamo.

Naravno ne smemo ni za trenutak prenebregnuti naš osnovni zadatak – duhovni napredak i prosperitet našeg naroda. Stigli smo s raznih strana, neko sa manje neko sa više izgrađenim duhovnim životom. Jedni osećaju Boga u srcu i spremni su da uče i da uzrastu do duhovnih visina, dok još uvek imamo onih kojima je vera i duhovni život sporedna stvar u životu. Crkva im treba samo kada ih neka golema nevolja zadesi, a i to samo za kratko pa ih opet nema, izuzimajući njihove posete Crkvi za Božić i Vaskrs.

Pokušavamo da unapredimo i naš kulturni život organizovanjem koncerata i drugih predstava, dovođenjem kulturno-umetničkih grupa i pojedinaca iz Otadžbine, i ako Bog da biće toga sve više, što više bude dobrovoljaca da uloži svoje vreme, znanje i talenat u pripremanju ovakvih događaja. Kad se nešto dobro dogodi, onda se čuju komentari, “O kako nam je bilo lepo, trebamo ovakvih događaja što više.” Naravno svi se slažemo da treba više takvih događaja, ali treba i više dobrovoljnog rada, požrtvovanja, odvajanja od svog slobodanog vremena, strpljenja i iznad svega mnogo ljubavi za svoju Crkvu i svoj narod.

Treba i mnogo popravki i obnavljanja na zgradi i oko nje, unapređenju našeg imanja, a tu najvažniji rad na podizanju naše Bogomolje, Hrama Svetog Simeona Mirotočivog.

Kao što vidimo, naša parohija je naša duhovna kuća. Treba da se o toj kući staramo, da je unapređujemo, da je razvijamo u duhu ljubavi prema svima oko nas. Dakle, svaka parohija je jedna FAMILIJA. Svako od nas pozvan je u zajednicu Vere i Ljubavi. Kao što i naša individualna domaćinstava prolaze kroz različite stepene razvoja – raznih potreba i želja, tako isto i naša duhovna familija – parohija. Kao što se radujemo kad nešto postignemo, kupimo kuću, nov automobil, dobijemo bolji posao, tako isto, ako ne i više, treba da se radujemo uspesima koje kao duhovna familija zajedničkim trudom, radom, i sredstvima ostvarimo.

Naš narod lepo kaže, kad god svoju radost podeliš sa bližnjima, tvoja radost se uvećava, a ako li te zadesi tuga pa je podeliš sa braćom svojom, tuga se umanjuje. Sav smisao našeg života treba da bude život u zajednici, jer kad zajedno proslavljamo Boga, i kroz Svetu Liturgiju doživimo živo prisustvo Gospodnje u Svetoj Tajni Pričešća, onda zaista svedočimo da smo istinski narod Božji – Crkva – Telo Hristovo. “Vi ste hram Božji” poručuje Sveto Jevanđelje, drugim rečima vi VERNI NAROD ste ta živa Crkva Božja kojoj ni “vrata paklena neće odoleti” kako nam dalje poručuje Sveto Pismo. Dakle, kroz zajednicu, kroz ljubav jednih za druge, kroz bratstvo i sestrinstvo, mi dokazujemo i svoju ljubav prema Bogu.

Svaka parohija je u neku ruku okrenuta budućnosti, i svaka pokušava da osigura kakvu takvu mirnu budućnost, to jest da se postavi na ‘zdrave noge,’ kako bi svoju misiju – kao upaljeno kandilo naše vere prenela sledećim generacijama. Naravno posebno se stara da ima što više dece u crkvi, u crkvenoj školi, i ostalim aktivnostima, pa se puno puta broj dece u crkvi uzima kao merilo uspešnosti jedne parohije. Ali da bi crkvu zaista postavili na zdrave temelje za budućnost, naša deca moraju da imaju u nama roditeljima PRIMER ZA UGLED. Decu učimo i vaspitavamo od malih nogu da se mole Bogu, da ne govore ružne reči, da ne vređaju druge itd., ali je osnovno da ih naučimo kako da ono što imaju PODELE sa svojim prijateljima, da bi se i oni naučili kako se živi u zajednici, to jest, kako se ljubav prema Bogu dokazuje kroz činjenje dobra jedni drugima. Naravno ovo se odnosi na sve naše parohijane kao i na one koji su iz bilo kojih razloga nevezani za svoju crkvu. Dakle, starateljstvo o kome govorim je izraz našeg hrišćanskog milosrđa, ili pak jedan unikatni način “pomazivanja vinom i uljem” bolesnika, paćenika, sužnja, siročeta, ili služenju svojoj crkvi ili pak služenju onima kojima pomažemo da čuju Reč Božju i da osete lepotu Hristove ljubavi.

NAŠA ZAHVALNOST

U toku Svete Liturgije mi dajemo hvalu Gospodu našem i Bogu, jer “dostojno Ga je hvaliti i blagodariti…” za sve. U liku odgovornog staratelja – dobročinitelja mi prosto kažemo: “Hvala Tebi Gospode Bože naš izvore svih zemaljskih dobara.” Dakle, dajemo Gosodu samo mali deo od svih darova i materijalnih dobara koje nam je On obezbedio. Ponekad iznenada dobijemo povišicu ili bonus ili neki neočekivani dar, zar ne treba u duhu zahvalnosti da se setimo i Boga darodavca svega u tim momentima. Naše “novčano hvala” treba biti od srca darovano i sa mnogo radosti i zadovoljstva.

NAŠI DAROVI GOSPODU

Odgovorno starateljstvo-darodavaštvo mnogo bolje se razume u kontekstu ideje davanja darova. Rođendani, godišnjice, kao i slavljenje Božića su veličanstveni primeri iskazivanja ljubavi koju imamo prema članovima familije ili prijateljima. Svoju ljubav najčešće iskazujemo kroz davanje smislenih poklona. Svaka Sveta Liturgija je Molitva Zahvalnosti Bogu, kao izvoru svih darova. Kao Pravoslavni Hrišćani, kada dajemo svoje novčane priloge Crkvi, mi u stvari izražavamo svoju ličnu ljubav prema Hristu, i u isto vreme pomažemo izgradnju naše šire verske porodice – Parohije.

Prisetimo se sa koliko samo pažnje i ljubavi pakujemo poklon, i biramo najlepšu kartu u koju ćemo ispisati reči ljubavi za osobu kojoj je pripremljeno. U istom smislu su i naše ‘parohijske koverte’, pa su i one jedan spoljni znak da je dar naša voljna žrtva koju s ljubavlju darujemo Gospodu. Ta koverta i pledž karta omogućavaju parohiji da predvidi svoj budžet i u budućnosti služi da nas podseti na naše starateljstvo prema svojoj Crkvi. I kad smo odsutni za neko vreme, kad iz opravdanih razloga ne dolazimo na Bogosluženje, naša koverta kao znak starateljske odgovornosti trebalo bi da stigne svojoj Crkvi, i na taj način se obezbedi kontinuiran i nesmetan rad parohije, a sve skupa služeći potrebama naše Crkve i vernika. Redovna upotreba Crkvenih koverata od strane parohijana je od velikog značaja, i ona ustvari pomaže uspešnost hrišćanskog starateljstva.

Najbolji je način da prisustvujemo svetim Službama Božjim i da tu na licu mesta dok se još molimo Bogu, darujemo Crkvi Njegovoj svoj dar. Tada je dar pun smisla i značaja i na neki način upotpunjuje našu molitvenost.

KOLIKO BI TREBAO DA DARUJEM?

Kroz mnoge decenije, prosečna Srpska porodica u toku svete Liturgije, obično bi na tas ostavljala nekoliko sitnih novčića (kvotera) ili u boljem slučaju jedan dolar, bez nekog velikog razmišljanja na koji način će Crkva da preživi.

Odgovorno Hrišćansko Starateljstvo znači planiranje unapred i darivanje proporcionalne sume od naših ukupnih primanja Crkvi Božjoj odnosno Bogu u krajnjoj instanci. Sveto Pismo (Biblija) zahteva 10% odnosno 10 centi od svakog zarađenog dolara. O ovome se govori u Knjizi Postanja gde “Avram mu (Melhisedeku) dade desetinu od svega” (Pos. 14-20). Možda ovo zvuči mnogo, ali u praksi i 5% moglo bi da se da Crkvi a ostalih 5% bi se moglo dati najsiromašnijoj braći i sestrama, onima koji su u potrebama, Crkvenim misijama ili za obrazovanje naše Srpske Pravoslavne dece.

Starateljstvo nije nešto novo među Pravoslavnim Srbima. O tome svedoči Sveto Pismo i Starog i Novog Zaveta. Poruka je uvek jedna jedinstvena – darujmo dar zahvalnosti; zablagodarimo Bogu jedinom izvoru svih naših blagoslova, svih naših sposobnosti, svih naših dobrih sreća u životu.

Sveti Apostol Pavle potseća nas kao i rane Hrišćane: “Ko škrto seje, škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti … jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje” (2 Kop. 9:6-7).

NAŠE OBEĆANJE

Obećanje – Zbog čeka nam trebaju formulari za starateljski zavet? Upotreba ovih formulara služi bar tri svrhe:

Omogućava svakom članu parohije da planira unapred koliko će darovati svojoj Crkvi i humanitarnim fondovima.
Omogućava našem svešteniku i Crkvenoj Upravi da planiraju budžet precizno i da se ispune sve Crkveno-pastirske potrebe i projekti u toku jedne kalendarske godine.
Služi kao podsećanje na naše svete obaveze Starateljstva, pa tako naš dar postaje sve više proporcionalan našim primanjima, a što znači da je to naš žrtveni dar Gospodu.

KAKRAKTERISTIKE HRIŠĆANSKOG STARATELJSTVA

Molitvenost
Naša parohija svake nedelje i Praznika sastaje se na Svetu Liturgiju. U toku ove Svete Službe Božje mi se molimo rečima “podignimo srca svoja Gospodu, zablagodarimo Gospodu, dostojno je i pravedno zahvaljivati i slaviti Gospoda…” Naš novčani dar za vreme Svete Liturgije simboliše samo-prinošenje, jer mi u stvari kroz molitvu darujemo sami sebe kroz Hrista Bogu Ocu Stvoritelju našem.

Planiranje
Treba da odlučimo kroz pažljivo razmišljanje, koliki naš dar Bogu i Crkvi Njegovoj treba da bude. To treba biti planirano u okviru porodičnog budžeta.

Proporcija
Hrišćansko Starateljstvo zahteva da se prvi plodovi (Lev. 23:10) daruju Gospodu, što znači da se prvo odvoji ono što Bogu pripada, pa se tek onda ostale obaveze podmiruju. Naravno ovo se ne odnosi na slučajeve bolesti ili ostanka bez posla itd.

Žrtva
Žrtva isključuje davanje od suviška nego se uvek očekuje da se Bogu žrtvuje od onog što se ima. Podsetimo se događaja iz Svetog Jevanđelja (Luka 21:1-4) gde je udovičina lepta (mali beznačajan novčić) – sva imovina koju je imala – poklonjena hramu označila da je ona žrtvovala sve što je imala, prinevši praktično samu sebe na žrtvu Bogu. Dakle, kad Bogu dajemo treba to da osetimo kao određenu žrtvu koju prinosimo.

Nadam se da će ovih nekoliko reči uspeti da našoj braći i sestrama objasni značaj, potrebu, i razloge Hrišćanskog Pravoslavanog Starateljstva, koje je kroz vekove bila vema bitna karakteristika upravo našeg Srpskog naroda. Primera ima bezbroj od Svetih Nemanjića pa sve do naših dana, a svedoci su naše predivne Crkve i Manastiri posejani širom naše mile nam Otadžbine. Verujem da su i ove generacije Srba dovoljno zadojene ljubavlju i požrtvovanjem za bližnje i Crkvu svoju kao što su to bili i mnogi naši sveti pretci iz bliže i dalje prošlosti. U to ime ja vas pozivam kao svoju duhovnu decu da se svi zajedno okupimo oko svoje majke Crkve, da je podržimo, i da upaljeno kandilo svoje vere prenesemo na našu decu i na buduće generacije.

S blagoslovom Vaš,
otac Milan

Preuzet i prilagođen tekst prote Slobodana Jovića iz Saratoge – možete preuzeti ceo tekst ovde