Duboki smisao svečarstva leži u onom najuzvišenijem idealu našeg naroda – idealu svetog čoveka, a to je: čovek odrešen od zemaljskog carstva, čovek čist od nepravde i sujete, čovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima, čovek neustrašiv pred smrću; jednom rečju: čovek duševan!

Kada se budu takvi sveti ljudi počeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog uvek naprednog i spasonosnog ideala – evanđeljskog ideala.

Sećajte se svojih učitelja koji su vam propovedali reč Božiju; gledajte na svršetak njihova života i ugledajte se na veru Njihovu.
(Poslanica Jevrejima 13:7)

Srpska slava ili krsno ime

Po rečima sv. apostola Pavla hrišćanska porodica je mala crkva (Filim. 1:2). I kao što je svaki hrišćanski hram posvećen jednom svetitelju, koga slavi kao svoga zaštitnika, tako se i srpske porodice stavljaju pod okrilje jednog svetitelja, kome se kao svom molitvenom zastupniku pred Gospodom obraćaju, i koga kao zaštitnika porodice poštuju i redovno, s kolena na koleno, sa oca na sina, svake godine slave.

Krsno ime – slava, divan je izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usađena u srpskoj narodnoj duši. Slava je i naročito obeležje srpskog naroda, jer se proslavlja samo među Srbima (u celini uzev). Cilj ovih redova je da posluže pravilnijem razumevanju i dostojnijem proslavljanju krsnog imena.

Šta je slava?

Naši preci primili su hrišćanstvo u devetom veku i, umesto dotadašnje idolopokloničke vere, prihvatili su veru u jednoga Boga. Prosvećivani hrišćanskim učenjem, odbacujući idolopokloničko prinošenje žrtava, upućivali su Gospodu molitve za zdravlje, sreću i napredak svoga doma i svoj. Iako su se Bogu molili svakoga dana, naši preci imađahu Jedan dan u godini, u koji su zahvaljivali Bogu za sva dobra kojima ih je obdario. Toga dana oni su proslavljali uspomenu na onog xrišćanskog svetitelja, koga su naročito poštovali kao svog zaštitnika, čiji im je hrišćanski život bio primer koji su nastojali da slede. Tome svetitelju obraćali su se da pred Gospodom bude njihov zastupnik i tumač njihovih molitava.

Za svoje zaštitnike i molitvenike pred Bogom naši stari uzimali su Presvetu Bogorodicu, ili hrišćanskog svetitelja na čiji su se dan krstili -tj. primili hrišćanstvo (i njihovu uspomenu proslavljali su oni ia dan rođenja ili telesne smrti svetitelja, ili na dan prenosa svetiteljevih moštiju).

Prosvećen, dakle, hrišćanskom naukom čovek je došao do saznanja da se Boga, koji upravlja svetom, ne treba plašiti nita Mu se u strahu moliti, ako se živi po zapovestima Njegovim. Ne iz straha već iz ljubavi čovek se obraća Bogu i proslavlja uspomenu na svetitelje u želji da, sledeći njihov blažen i bogougodan život, postane dostojan svih darova, koje milošću Božijom prima.

Običaj prinošenja žrtava, ostao od starine, nije se kod svih novokrštenih odmah i lako iskorenio. Misionarska delatnost Grčke i Latinske crkve postigla je samo delimične uspehe među doseljenim narodima na Balkanu. Oni nisu uspeli da potpuno hrišćanizuju mnogobožačke slovenske mase. Put za istinsko i razumno usvajanje hrišćanstva polako je pripreman. Iako su primili hrišćanstvo, mnogi su i dalje nastavili da prinose žrtve zaštitnicima svoga doma i svoje porodice – hrišćanskim svetiteljima – kao što su i ranije, u idolopokloničko vreme činili. (Stoka, koja je bila namenjena kao žrtva svetitelju, dogonjena je crkvama kod kojih je i klana, a njeno meso služilo je za gozbu. Taj običaj održao se kod mnogih dosta dugo).

Tek je svetosavski pokret, duboko hrišćanski i narodni u isti mah, odigrao odlučujuću ulogu u konačnoj hrišćanizaciji Srba. Sv. Sava i njegovi sledbenici i misionari u srpskom narodu, energično pristupaju evanđeljskom prosvećivanju Srba. To je upravo poslednji i odsudan stupanj hrišćanizacije srpskog naroda. Misionarska delatnost svetosavske Crkve, aktivna na svim poljima narodnog života, ispoljila se pre svega u borbi protiv ostataka mnogoboštva u narodu.

Ovim je bilo obuhvaćeno i proslavljanje krsnog imena slave. Zabranjeno je dotadašnje prinošenje žrtava, kao i priređivanje gozbi kod hramova. Svrha novih odredaba bila je da se svi mnogobožački momenti u običajima likvidiraju. Određeno je da se u crkvama može proslavljati spomen na svetitelje samo onako kako to hrišćanima dolikuje, t.j. razni zemaljski plodovi mogu se prineti radi blagoslova, a ne radi prinošenja žrtve i gozbe.

Tako svetosavska Crkva ima odlučujući značaj u stvaranju krsne slave, ovakve kakva je ona danas. Postanak i razvitak današnje srpske krsne slave mora se zato posmatrati u opštem sklopu svetosavske aktivnosti. Svetosavskoj srpskoj Crkvi pošlo je za rukom da stvori današnju krsnu slavu kao isključivo srpsko-pravoslavnu i crkveno-narodnu porodičnu svečanost.

Tvorci slave, onakve kakvu je danas imamo su, dakle, Sv. Sava i njegovi neposredni učenici. Otuda i činjenica da samo Srbi, koji su od XIII veka neprekidno pod odlučujućim duhovnim uticajem svetosavske Crkve, danas imaju krsnu slavu. Slava je, dakle, jedan vid misionarske delatnosti svetosavske Crkve, jedan oblik njene borbe protiv idolopoklonstva, za potpunu evanđelizaciju srpskog naroda u srednjevekovnoj Srbiji.[2]

Poučen od svoga prvog arhiepiskopa i njegovih sledbenika, i prihvativši način proslavljanja krsnog imena koji je on odredio, srpski narod je zatim vekovima tako proslavljao, a tako i danas treba da slavi.

Spomenuto je, da je proslavljanje slave u njenom prvobitnom obliku (za razliku od današnjeg oblika kod Srba) bilo u običaju ne samo u srpskom narodu, već i kod drugih pravoslavnih naroda. Ali, kod ovih naroda tokom vremena proslavljanje krsnog imena zamenjeno je praznovanjem dana rođenja pojedinih članova porodice, ili dana onih svetitelja čija imena oni nose. od slave nastalo proslavljanje rođendana i imendana (slavu slavi još izvestan deo Bugara, Rumuna i Arbanasa, mada ne onako kako slavu proslavljaju Srbi). Slavu su stalno slavili jedino Srbi ma gde se oni nalazili, i to ne samo pravoslavni Srbi. Slava se nalazi i kod Srba rimokatolika (u Boki, Konavlima, Hercegovini, Dalmaciji, Sloveniji) pa i kod onih rimokatoličkih porodica čiji su preci bili Srbi. Otuda je i nastala ona narodna izreka: „Gde je slava tu je i Srbin“.

Kako su naši preci poštovali i slavili slavu

Proslavljanje krsnog imena, kod naših predaka postalo je jedan od najglavnijih izraza njihove pravoslavne vere. Svoje svetitelje oni su poštovali i slavili njihovu uspomenu ma u kakvim se teškim prilikama nalazili.

Domaćin se starao, i preko cele godine pripravljao, kako će proslaviti krsno ime. A kad bude dan uoči krsnoga imena on bi pozivao sve prijatelje, izuzev one koji takođe slave isto krsno ime. (Slava ili krsno ime zove se još: sveti, sveto, blagdan). Kad zvanice dolaze svečarima u kuću obično ovako govore: „Dobar dan i čestito ti sveto! Slavio ga mnogo godina u zdravlju i veselju!“ Ili: „Pomozi Bog, srećna vam slava!“ Prijatelji iz drugih sela (dakle oni koji su udaljeni) trebalo je da na slavu dođu i nezvani.

Međutim, treba istaći da toga dana kuće svečara nisu bile samo gostoljubivi domovi spremni za gošćenje rođaka i prijatelja – nego su i postajale domovi molitve, pretvarale se u crkve Božije, u kojima je domaćin sa porodicom prinosio molitve zahvalnosti Bogu i svome svetom zastupniku za dotadašnje darove, za Božiji blagoslov koji se izlio na njih, uznoseći i molbu da ih sve i ubuduće prati blagoslov Svevišnjeg Gospoda, zdravlje, sreća i svako dobro u životu i radu.

Kraj zapaljene voštanice i prisluženog kandila pred ikonom svoga svetitelja, pored slavskog kolača i koljiva (žita), okađeni miomirisom tamjana, utvrđivali su se naši stari u svojoj veri. Ugledajući se na zaštitnika svoga doma – svetitelja čiju su uspomenu slavili – naši stari su polazili njegovim primerom, čineći dobra dela. Njihov dom bio je toga dana otvoren za putnike i namernike, a siromašni i nevoljni bili su potpomagani već prema mogućnostima domaćina. Slavilo se kako se moglo, ali nije bilo takvih koji, ma bili i najsiromašniji, svoju slavu ne bi proslavili – pominjući toga dana u molitvi svoga svetog zaštitnika.

U vreme vekovnog robovanja, dani slave bili su trenuci preporođaja, koji su ulivali novu snagu i ohrabrenje. U proslavljanju svoga krsnog imena, srpski narod je crpeo snagu da može izdržati sve patnje kroz koje je prolazio i dočekati dan slobode. Umirala su pokolenja ne dočekavši osvit slobode, ali su na samrtnom času ostavljala zavet svojima mlađim: da ljube, čuvaju i jačaju svoju pravoslavnu srpsku veru, da poštuju njene svetinje, da proslavljaju krsno ime – slavu svoju – jer će samo vera moći da snaži volju za životom, i sačuvati narodnost – ime srpsko.

Mnogi i danas proslavljaju uspomenu na svoga svetitelja isto onako kao što su i njihovi stari činili. Ni danas ne zaboravljaju zaštitnika svoga doma, kao što ga nikad i nisu zaboravljali. Slave ga onako kako su u mogućnosti da slave, pokazujući da su pravi sinovi svoje vere i Srpske crkve, a dostojni potomci svojih dičnih predaka.

Ali, ima ih koji ne žele da slave slavu i preko novina to celom svetu objavljuju (često ističući nepostojeće razloge, ili pak takve koji i nisu nikakvi razlozi). Time se najbolje pokazu je kako čovek brzo zaboravlja i olako propušta svoje najsvetije obaveze, zaboravlja i ne poštuje svoju veru, onu istu veru za koju su njegovi stari, ne tako davno, prolivali svoju krv i davali svesno svoje živote.

Ni na bojištu uoči same bitke, čestiti Knez Kosovski nije zaboravio da slavi svoju slavu. I mnogo vekova posle Kosova, srpski vojnici slavili su svoje svečarske slave u vlažnim rovovima, čak i usred ljute borbe. U smrtonosnoj ratnoj huci, pod treskom bombi i iza bodljikavih žica u neprijateljskim logorima, sećali smo se svoje slave. – Taj dan nikada nismo zaboravljali. A kada nismo bili u mogućnosti da svoju slavu proslavimo onako j kako smo nekada činili – i kako smo to primili od naših starih – mi smo bar pripalili dugo nošenu i kao svetinju čuvanu voštanicu, a nekad i bez nje, no nikada ne zaboravljajući ono : najbitnije: da uznesemo tople molitve Bogu i svetitelju našem da nas sačuva, da nas Bog izbavi od zla, pa da se zdravi vratimo svojim domovima, u zagrljaj svojih milih i dragih.

Zar sada, kada su te naše želje, ili žele naših roditelja ispunjene, zar sada da ne slavimo svoju slavu? Nije li to onda krajnja nezahvalnost prema Bogu, nezahvalnost i nemar prema zavetu naših predaka. A zaboravlja se:
„Nezahvalnost – to je ka’ oštrica mača, katkad seče glavu i svoga kovača!“

Otkuda gozbe o slavama

U našem narodu, koji je po svojoj prirodi gostoljubiv, uobičajilo se da se – za rođake i prijatelje, koji su dolazili da svojim prisustvom uveličaju proslavu krsnog imena – priprema svečana trpeza. Docnije, u vreme vekovnog ropstva, jedini način da se narod sastane, porazgovara, uteši, pa čak i da donese kakve odluke, bili su ti skupovi o slavama, svadbama i daćama, a naročito o crkvenim slavama i saborima. Jer Turci, ma koliko da su bili okrutni u progonu srpske raje, ipak su donekle ostavljali narodu slobodu da se o svojim verskim praznicima, na tim gozbama sastaje bez njihovog prisustva. I na tim slavskim skupovima ljudi su krepili jedan drugoga, pronalazio se način da se izbegne turskoj sili, narod je jačao svoju veru i krepio nadu u oslobođenje. Na takvom jednom skupu u Orašcu 1804. godine, doneta je odluka da se podigne prvi ustanak za oslobođenje srpskog naroda. Tako su se ove gozbe, koje su imale svoj naročiti značaj u prošlosti, održale sve do danas, i veoma ih je teško naročito u selima, izostaviti.

Često se čuje da se našem narodu sa sela prebacuje kako svoje slave proslavlja više dana, i da tom prilikom mnogo potroši. To je veoma umesna primedba, Ali, ne sme se zaboraviti da su na selu baš porodične slave, svadbe i crkvene ili seoske slave, ono malo dana i prilika u toku godine kada se može sastati sa svojim rođacima, prijateljima i drugovima iz udaljenih mesta, razgovarati, razonoditi se i proveseliti. Ovim se, istina, ne odobrava rasipništvo i preterano trošenje u ovim prilikama, kao ni u svim drugim. Trebalo bi da naši ljudi proslavljanje svoje slave svedu na jedan dan, na svečani i molitveni čin sečenja slavskog kolača. Uvek ih treba savetovati da manje troše, jer je težak svaki dinar što ga oni zarađuju; savetovati ih stalno da dobro paze da se svetinja njihova – njihovo krsno ime, ne izvrgne u ruglo opijanja i neumerenosti u jelu! Ali, to ne važi samo za narod na selu, već isto tako i za one koji žive u gradovima.[3] U ovom staranju za dobro i dostojno proslavljanje slave treba da se ogleda budnost svih koji uistinu veruju, koji poštuju svoje srpsko ime i kojima je stalo da se ono čuva neokaljano.

Slavu treba slaviti uvek, ma u kakvim se prilikama čovek nalazio – u sreći i u nesreći, u radosti i u žalosti, samo treba razlikovati bitno od nebitnog – odvojiti proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja. I dok slavsku trpezu može spremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti – dotle za slavsku sveću, slavski kolač, malo crvena vina, koljivo, tamjan i malo zejtina trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi, i da se tako kroz molitvenu uspomenu oduži svome svetitelju.

Srbi nikada ne treba da zanemaruju svoju slavu. Pravoslavna vera ih je kroz vekove održala i očuvala, zato i oni treba da čuvaju svoju veru ne kao običaj nego kao svesno ubeđenje. I treba da uvek potvrde narodnu istinu: „Gde je Srbin tu je i slava!“

Kako treba da slavimo slavu

Kao što smo videli, proslavljanje slave je izraz naše blagodarnosti Bogu za sva dobra, kojima nas je obdario, i molitva Njemu (i našem svetitelju, da bude našim molitvama posrednik pred Gospodom) da nas Gospod sačuva od zla i da nas uputi na pravi put u životu.

Zato se slava mora proslavljati u tom smislu, sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića! Svečar i članovi njegove porodice toga dana se naročito moraju sećati života i dela svoga svetitelja, koga slave, i uporediti sa njegovim životom svoj život i dela. uočivši razlike, treba da svoj život podešavaju prema svetiteljevom primeru, jer će time najbolje i najlepše proslaviti njega, zaštitnika njihovog doma i njihovog molitvenika pred Gospodom.

Pred presečenim – i crvenim vinom prelivenim – slavskim kolačem, treba svečar da se seti velike žrtve, koju je Gospod naš, Isus Hristos, podneo za nas stradanjem svojim na krstu, pa da ispita sebe da li je svojim životom i radom dostojan te velike žrtve! Da li je postupio po nauci Hristovoj? Je li pomagao siromašne i nevoljne bližnje svoje, kao što je to dužan da čini? Je li gladnoga nahranio, golog odenuo, bosog obuo, žednog napojio; da li se setio onih, koji se nalaze u bedi i nevolji, da li im je olakšao život; otklonio bedu i umanjio muke?

Ako nije, neka donese čvrstu odluku da to ubuduće čini, kad mu je Bog dao, jer uzalud mu je vera, ako ne čini dobra dela.

“ Vera čista i bez mane pred Bogom i Ocem – veli apostol Hristov, Jakov – jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama i držati sebe neopoganjena od sveta“. „Kakva je korist, braćo moja, ako li ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga vera može spasti?“ „Jer kao što je telo bez duha (bez duše) mrtvo, tako je vera bez dobrih dela mrtva“ – govori nam on (Posl. Jakovljeva 1:27,2:14,2:26) i time nam ukazuje put kojim treba da idemo kroz život.

Zato, neka plamen slavske sveće – voštanice – osvetli naš um, neka zagreje naše duše, da bismo upoznali pravi cilj našeg života, i pokazali se u svome životu kao istinita deca Božija.

Samo takvo proslavljanje slave biće dostojno nas kao hrišćana, pa će i molitve naše biti uslišene.

Šta je potrebno pripremiti za proslavljanje krsnog imena – slave.

Pre slave u domu svečara obavlja se vodoosvećenje: sveštenik osvećuje vodu – sveti vodicu; a na dan slave u crkvi, ili u domu, blagosilja koljivo[5] (žito) i slavski kolač, koji unakrst preseče i vinom prelije.

Dakle, za slavu je potrebno osvetiti vodicu u svome domu i pripremiti slavski kolač od pšeničnog brašna, slavsku sveću, žito (koljivo), crveno vino, tamjan i zejtin.

U bogosluženjima Pravoslavne crkve sve ima svoj uzvišeni smisao i naročito značenje, pa je tako i kod slavskog obreda.

Slavski kolač predstavlja žrtvu – ali takvu žrtvu blagodarnosti Bogu, što smo kroz Isusa Hrista i Njegovo stradanje spaseni od propasti, koja bi nas postigla zbog naših grehova.

Krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja stradanje Hristovo radi nas, a prelivanje presečenog kolača vinom (koje simvolički predstavlja krv) – znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od svojih grehova.

Slavska sveća koja treba da je od čistog pčelinjeg voska, takođe označava žrtvu – najčistiju i najneviniju: kao što pčele prave med, sakupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisavih cvetova, tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i mirisne neukaljane duše.

Osim toga, slavskom svećom izražava se svečanost praznika i radost domaćih. Njom se još izražava i to: da su svečar i članovi njegove porodice sinovi Svetlosti, koja prosvećuje svakoga čoveka (Jn 1:9), a ne sinovi mraka. Jer kao što svetlost sveće razgoni mrak, tako i svetlost Hristove božanske nauke razgoni tamu u kojoj se neznabošci nalaze.

Slavska sveća je, dakle, simvol želje i težnje svečara:
– da upoznaju Svetlost života – Gospoda Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista,
– da svetlost Božija prosveti razum njihov, osvetli i osnaži vrline u njima; i uputi ih da vreme na zemlji provedu u besprekornom hrišćanskom životu
– i da hrišćanska ljubav zaplamti u njihovim dušama, kao što plamti i plamen njihove slavske sveće!

Slavsko žito – koljivo. (Od interesa je pomenuti kako je koljivo ustanovljeno. Car Julijan zvani Apostat – otpadnik – koji beše primio hrišćanstvo u mladosti, a kad je postao car (361-363 g.) odrekao se Hrista i postao ponovo idolopoklonik i veliki progonitelj hrišćana, – znajući da hrišćani poste Veliki post, a naročito prvu nedelju ovoga da bi se pričestili, hteo je da naruši propise hrišćanske Crkve. Zato tajno naredi upravniku Carigrada da sve što se na tržnici nalazi za jelo, pokrope krvlju žrtava koje se prinose idolima kako bi se hrišćani oskrnavili. Ali sv. Teodor Tiron – preko patrijarha carigradskog Evdoksija – javi hrišćanima da ništa ne kupuju na tržnici za jelo, već da kuvaju koljivo – pšenicu s medom – i to da jedu. Oni tako i učine i cele prve nedelje Velike posta jeli su samo koljivo. U spomen toga Pravoslavna crkva je uvela kuvanje koljiva, i ono se daje narodu u petak i subotu prve nedelje Velikog posta posle službe. Docnije je uvedeno u upotrebu i pri proslavljanju krsnog imena – slave).[6]

Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen svetitelja koga slavimo, kao i za uspomenu na one naše pretke koji su u veri živeli, i na one koji su za veru dali svoje živote.

Slavski obredi i običaji vrše se za žive – za njihovo zdravlje, napredak i blagostanje, ali sasvim je prirodno da se hrišćanin seti svojih umrlih predaka i srodnika, i da se pomoli Bogu za njih prilikom proslave svetitelja, – njihovog zajedničkog zaštitnika, kojeg su i oni slavili i kome su se i oni u molitvi obraćali.

Treba naročito naglasiti: da se koljivo o slavi ne sprema za pokoj duše onog svetitelja koji se slavi, kao što neki pogrešno misle! Svi su svetitelji živi i nalaze se pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici!

Zato se slavsko koljivo sprema za sve slavske dane pa i za sv. Arhanđela Mihaila, sv. Iliju, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike!

Šećer koji se u koljivu meša sa kuvanom pšenicom, označava blažen život – život nebeske sladosti pravednih hrišćana posle smrti, koji su oni svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili.

Zejtin, koji se u kandilu prislužuje, takođe predstavlja žrtvu Bogu.

Tamjan odn. kađenje tamjanom, označava našu molitvu, koja treba da potiče iz čistog srca, kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama blag i prijatan miris tamjana i izmirne, kojima se kadi (uporediti Psalam 141:2).

Kakvih ima slava

Porodična slava je, videli smo, proslava uspomene na onog hrišćanskog svetitelja, na čiji su dan naši preci primili hrišćanstvo i koga su izabrali za svoga zaštitnika i zastupnika pred Bogom. Slava se prenosi od oca na sina i gotovo se nikada ne menja. Čak ako jedna porodica izumre, oni hrišćani koji naslede njihovu imovinu u većini slučajeva smatraju za svoju dužnost da pored svoje slave prime i njihovu. Tako se postupa i prilikom usinovljenja, kad posinak prihvata slavu svoga poočima i pomajke. Otuda ima porodica koje slave više slava. Žena, ako ostane udovica, zadržava slavu svoga muža. Kako slava prelazi s oca na sina, i dalje na celo potomstvo, to se smatraju kao rođaci svi oni koji slave istoga svetitelja.

Crkvene slave su proslavljanje svetitelja kome je hram posvećen, i njegova se uspomena slavi kao što se slavi i u porodicama.

Seoske ili gradske slave su proslavljanje uspomene onog svetitelja, koga su za svoga zaštitnika izabrali pojedina sela i gradovi, ili kome su se u nevolji zavetovali žitelji toga mesta, pa ga proslavljaju u znak blagodarnosti za srećno otklanjanje bede i nevolje, (kao što su npr. bolesti, neprijateljske najezde, porobljavanje, požar, pomor ljudi i stoke, velike poplave, kao i druge vremenske nepogode). Tog dana ide se – kroz polja u selu ili glavnim ulicama – sa litijom, i prinose se Bogu i svetitelju molitve za dobro i sreću toga mesta, žitelja u njemu, i svih ljudi.

Zaštitnik srpske škole je srpski prosvetitelj i prvi arhiepiskop sv. Sava. Sv. Sava se proslavlja u srpskim školama kao školska slava od 1827. godine.

I pojedina srpska društva i ustanove mogu imati svoju slavu – svoga svetitelja zaštitnika, koga proslavljaju i pod čiju se zaštitu stavljaju.

I ne samo društva i ustanove. Poznato je, da je u doba Nemanjića, sv. apostol prvomučenik Stefan bio zaštitnik Srpske države. (Na srpskim novcima iz toga vremena bio je prikazan Sv. Stefan kako vladaru pruža krst ili zastavu; i svi srpski vladari, počev od Stefana Nemanjića, nose i ime Stefan uz svoje narodno ime – Stefan Uroš, Stefan Milutin, Stefan Dušan).

Uoči slave

Uoči slave neka domaćica sa osvećenom vodicom zamesi slavski kolač i skuva pšenicu za koljivo; domaćin neka nabavi slavsku sveću, tamjan, crveno vino i zejtin.

Preporučuje se da sama domaćica, ili ko od domaćih, umesi slavski kolač, a ne da se gotov kupuje. Neka i taj slavski kolač, umešen od domaćih, bude izraz zahvalnosti Bogu i svetitelju što im je dat život i zdravlje da i te godine dočekaju dan svoje slave – neka on bude molitva Gospodu za blagoslov. Ali, ako slavski kolač sprema neko van kuće, onda, kada se kući donese, treba ga pokropiti osvećenom vodicom.

Treba poslove oko spremanja za slavu tako rasporediti da se odvoji vreme za odlazak u crkvu na večernje ili bdenije (kada će se obično poneti i predati zejtin i tamjan kao svoj prilog crkvi, a u spomen svetitelja).

– U crkvi neka svečari zapale sveću za zdravlje svoje i svoje porodice i neka upute tople i iskrene molitve Svevišnjem, moleći za zastupništvo svoga svetitelja.

– Neka se sete i svojih dragih pokojnika, pa neka prisluže sveću i za pokoj njihovih duša.

Ako iz nekih naročitih razloga ne mogu da odu u crkvu, a oni svi neka se – po svršetku posla – okupe pred ikonom svoga svetitelja, prisluže mu kandilo, i pomole se Bogu i svetitelju za sreću, zdravlje i svako dobro. Domaćin neka tamjanom okadi ikonu, sve prisutne i sve odaje u kući. On, ili ko mlađi, neka očita molitvu Gospodnju Oče naš… i Bogorodice Djevo… Ako znaju neka otpevaju Tropar svetitelju i očitaju molitvu njemu posvećenu.[10] Neka njihove molitve budu iskrene i iz čistog srca, jer će samo tada biti uslišene.

Na dan slave

Neka se domaćin u čisto obuče, zapali kandilo pred ikonom svetitelja, pa sa još kojim članom porodice neka ode u crkvu na Jutrenje ili Svetu liturgiju.

1. Ako se sečenje slavskog kolača obavlja u crkvi, a ne u domu, treba se prethodno, koji dan ranije, raspitati u crkvi u koje će se vreme obavljati sečenje slavskih kolača (obično je to ranije izjutra). Na dan slave u određeno vreme domaćin će u crkvu odneti slavski kolač i koljivo uvijene u čistu belu maramu, zatim malo crvenog vina u bočici i manju sveću koju će staviti u žito i zapaliti je da gori dok se obred obavlja. Ako je mogućno, domaćin treba da kolač odnese u crkvu, a ako on ne može onda neka to učini neko od članova njegove porodice a ne neko drugi! Sa sobom poneti i hartiju na kojoj su popisana imena svih članova porodice, da bi ih sveštenik u molitvi pomenuo.

Roditelji koji nose kolač u crkvu, treba da povedu sobom u crkvu i odraslu decu da i ona učestvuju u ovom molitvenom činu i da se u njihove mlade duše što dublje urežu uspomene na ove lepe dane i lepe naše običaje.

Obično kada se završi jutrenje sveštenik će okaditi slavsko koljivo, kolač i vino, otpevaće se Tropar svetitelju, pa će onda, očitati molitvu nad koljivom i blagosloviti ga. (Videti: Blagosiljanje koljiva, na str. 46).

U toj molitvi sveštenik se moli da Gospod Bog blagoslovi sve darove, koji su u čast svetitelja spremljeni; da ih umnoži kako u domu koji slavi tog dana, tako i u celom svetu; da očisti od greha i osveti sve one koji su to spremali; kao i one koji će od toga okusiti; da onima koji su to koljivo spremali i podneli ga na osvećenje i blagoslov – a u čast i za uspomenu na svoga svetitelja koga slave – ispuni sve molbe i sve želje, koje se odnose na njihov bolji život na zemlji i na nebu.

Zatim sveštenik blagosilja vino i slavski kolač, moleći Boga da primi prinešenu žrtvu u spomen svetitelja koji se slavi.

Onda uzima kolač, seče ga sa donje strane unakrst, preliva ga vinom unakrst, a zatim ga sa svečarom okreće pevajući ove tri pesme

I

U prvoj pesmi govori se o mučenicima i svetitelju koga slavimo, koji su molitvenici naši pred Bogom i učitelji vere i moralne čistote:

„Svjati mučenici, iže dobrje stradalčestvovavše i
vjenčavšesja, molitesja ko Gospodu, pomilovatisja dušam našim“.

II

U drugoj pesmi proslavlja se Hristos, koji je pohvala apostolima i radost mučenicima:

„Slava Tebje, Hriste Bože, apostolov pohvalo, mučenikov
radovanije, ihže propovjed Trojica jedinosuščnaja“.

III

U trećoj pesmi se iskazuje javljanje Sina Božijeg u ljudskom telu – rođenjem.

„Isaije likuj, Djeva imje vo črevje i rodi sina
Emanuila, Boga že i čelovjeka; vostok imja jemu, jegože
veličajušče Djevu ublažajem“.

Zatim prelome kolač napola i, držeći svaki svoju polovinu, sastavljaju ga. Ljubeći kolač sveštenik govori:

„Hristos posredje nas“ („Hristos među nama“),

a svečar takođe ljubi slavski kolač i odgovara:

„I jest i budet“. („I jeste i biće“).

Ovo čine triput. Potom svečar prima kolač od sveštenika, uzima koljivo i nosi ga svojoj kući, gde ga stavlja na sto ili pred ikonu.

Zapali tada kod kuće slavsku sveću, okadi je, a zatim i ikonu i sve domaće, a onda se svi zajedno pomole Gospodu i svome svetitelju, kao što su i uoči slave radili. (Videti str. 22-23).

Posle molitve, članovi porodice čestitaju slavu domaćinu i jedni drugima, i ljube se.

2. Ako se kolač seče u domu, domaćin sa još kojim članom porodice, pošto se vrati iz crkve sa Jutrenja ili Svete liturgije, očekuje dolazak sveštenika, koji će, ako je pozvan da dođe u dom, u zakazano vreme doći da preseče slavski kolač.

Sto sa slavskom svećom treba namestiti pred ikonom kako je već rečeno; na stolu malo napred stoji slavska sveća, sa leve strane postavi se slavski kolač, s desne žito (koljivo), u sredini čaša ili bolje bokalić s crvenim vinom, uz kolač nož, tamjan, i hartija na kojoj su ispisana imena svih članova porodice da bi ih sveštenik u molitvi pomenuo. Žeravica takođe treba da bude pripremljena da se stavi u kadionicu. Kandilo pred ikonom upaljeno je još izjutra.

Kada sveštenik dođe u dom svoga parohijana, ulazeći pozdravlja ga evanđelskim rečima: „Mir domu ovom i onima koji žive u njemu!“[11] Na ovaj pozdrav domaćin odgovara: „Amin. Bože daj!“

Pošto se domaći svi iskupe i domaćin zapali slavsku sveću, svešteniku se odmah daje žeravica u kadionicu, on stavlja tamjan i prvo kadi dom. Smisao kađenja lepo izražava stih crkvene pesme: „Nek se uznese molitva moja kao kadilo pred Tobom, Gospode!“ (Psalam 141:2).

Zatim sveštenik čita molitvu za osvećenje žita (koljiva), slavskog kolača i vina.

Potom pred ikonom podiže slavski kolač, kao našu žrtvu u slavu Božiju i čast svetitelja koga slavimo;

Zatim preseče kolač i unakrst ga prelije vinom; okreće sa domaćinom slavski kolač pevajući ove tri pesme:

I „Svjati mučenici…“

II „Slava tebje, Hriste Bože…“

III „Isaije likuj…“

Ceo crkveni obred je mnogo svečaniji i duši bliži kad cela porodica zajedno sa sveštenikom peva ove pesme, zato ih treba naučiti (njihov ceo crkvenoslovenski tekst dat je napred, na str. 24. a srpski na str. 48.).

Kad se sve tri pesme otpevaju, sveštenik lomi kolač sa domaćinom, ili onim koji ga zamenjuje, a zatim svi članovi porodice prilaze i celivaju kolač. Pri tom nam se sveštenik obraća rečima:

„Hristos posredje nas“, što znači: „Hristos među nama!“

a mi odgovaramo:

„I jest i budet!“, što znači: „I jeste i biće!“

Treba ukućane poučiti da tako odgovaraju svešteniku. Posle toga sveštenik govori molitvu u kojoj pominje imena sviju ukućana koja su ispisana na posebnoj hartiji što se nalazi spremna na stolu.

Na kraju obreda svi prisutni pristupaju da celivaju krst, kao i prilikom vodoosvećenja. Zatim nastaje čestitanje. (Vidi: Čin rezanja kolača, na str. 47).

Sve što je za bogosluženje potrebno neka bude spremno pre nego što počne sveti obred, a kad obred počne cela porodica treba da je na okupu, da mirno i pobožno svi stoje i da uznose zajedno sa sveštenikom molitve Gospodu, toplo i iskreno. Jer, sveštenik ne dolazi kao kakav službenik koji treba da obavi običaj radi ostalog sveta – on dolazi radi molitve, radi duhovnih potreba porodice. Zato svi prisutni na ovom domaćem bogosluženju treba da se ponašaju kao u hramu Gospodnjem i da s pažnjom prate obred i učestvuju u njemu, moleći se i krsteći pri pomenu imena Božijeg. Mi se tom prilikom molimo Bogu za zdravlje i napredak svoj i svih naših živih, a u molitvi za osvećenje žita još i za pokoj duša umrlih predaka, pa zato – i radi svoga dobra i iz ljubavi i poštovanja prema našim dragim pokojnicima – treba i ovom prilikom da se molimo Bogu pobožno, iskreno i od sveg srca.

Srbi se svuda ponose svojom slavom i trude se da je što dostojnije proslave i u slobodi i u ropstvu, u svojoj zemlji i u tuđini. Ova naša domaća bogosluženja i običaji s njima povezani, razvijaju kod naše dece i verska i nacionalna osećanja. Deca se raduju domaćim svečanostima, a dužnost je nas roditelja da deci činimo što više radosti, kako bi se i nas i svoga detinjstva sećali sa što više ljubavi i sa što više lepih uspomena.

Nije potrebno naglašavati da sve treba da bude čisto i u najvećem redu: i dom i domaći. Odelo na domaćinu i njegovoj porodici ne mora biti ni novo, ni ukrašeno, samo mora biti čisto.

Ali pre svega, to naročito napominjemo, neka im bude srce čisto, neka im je čista i mirna savest, neka toga dana pomognu svoje siromašne bližnje pa ma i najmanjim poklonima ili prilogom: bilo u hrani, u novcu, u odeći ili obući. Ako im je mogućno neka tu pomoć odnesu njihova deca, da bi se još od malena naučila svojoj hrišćanskoj dužnosti. Radost onih koje će pomoći uvećaće njihovu radost, pa će i svoju slavu veselije, radosnije i zadovoljnije provesti; zahvalnost pomognutih naći će odziva i kod Svemogućega Boga, koji će blagosloviti dom svečara, i mnogostruko im nadoknaditi sve ono što su za dobro bližnjih učinili, a u slavu Božiju i za spomen svoga svetitelja.

Samo takvo proslavljanje krsnog imena biće ugodno i Bogu i svetitelju, pa tako, braćo i sestre, i proslavljajmo!

Ako o slavi možete, i Bog vam je dao za to mogućnosti, spremite ako hoćete i ručak i pogostite svoje rođake, prijatelje, drugove i susede. No taj ručak i gozba neka budu u skladu sa proslavom toga dana, a ne da se izrode u ruglo koje ne služi nikome na čast a obesvećuje i samu slavu i prlja naše ime!.

Za vreme ručka, ako se ovaj sprema i za goste, obično nazdravljaju jedni drugima, iako ovo nije svuda uobičajeno. Ali tamo gde je to običaj treba domaćin da pazi na umerenost, imajući uvek na umu da ovo nije obična gozba već – srpska slava – dan kada se slavi uspomena na svetitelja. Već sam narod je ovde postavio granicu rekavši:

„Ako često piješ za tuđe zdravlje, izgubićeš svoje!“

Znajte: Slava se ne sastoji u jelu i piću, nego u dobrom hrišćanskom životu, u misli na Boga, u sećanju i ugledanju na život svetitelja i vršenju dobrih dela pa u tom pogledu i činimo sve što možemo!

Zato, ako nemate mogućnosti da o slavi spremate gozbe i ručkove, nemojte se radi toga zaduživati, ili za ljubav pohvale gostiju lišiti se mnogih svojih potreba, – već proslavite slavu, proslavite uspomenu na svoga svetitelja, samo vršenjem verskog obreda, koji i jeste istinsko proslavljanje slave – molitvom i čistim srcem:

… Silno je ukorenjeno svečarstvo u svetosavskom narodu. Nijedan narod ne slavi toliko svetitelje Božije koliko srpski narod. A duboki smisao svečarstva leži u onom najuzvišenijem idealu našeg naroda – idealu svetog čoveka, a to je:

čovek odrešen od zemaljskog carstva,
čovek čist od nepravde i sujete,
čovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima,
čovek neustrašiv pred smrću;
jednom rečju: čovek duševan!

Kada se budu takvi sveti ljudi počeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog uvek naprednog i spasonosnog ideala, evanđelskog ideala, koji će na kraju krajeva sav rod ljudski, sada trzan i rastrzan, morati da prihvati i usvoji ako želi svoje spasenje.

Kako se pravi slavski kolač

Mešenje slavskog kolača u kući je lep porodični čin i vrlo lepa uspomena za decu koja će, gledajući svoju majku kako ga mesi, to preneti docnije i u svoju kuću. Mlade devojke treba da i u ovom poslu odmenjuju svoju majku, kako bi još zarana stekle iskustvo u tome.

Kolač se obično mesi dan pre slave. Pošto se domaćica okupa i obuče u čisto, prekrstiće se i u sebi očitati Oče naš, pa će tek onda početi sa mešenjem.

U lonac od 1 litra izdrobiti 20 do 30 grama kvasca, naliti ga s pola šolje mlakog mleka i prstima razmazati kvasac tako da nema grudvica. Zatim dodati malo soli, jednu kašiku šećera i malo brašna koliko da se dobije retko testo. Sud staviti blizu štednjaka i ostaviti dok kvasac ne uskisne i napuni lončić.

Za to vreme prosejati 1 do 11/2 kilograma brašna, staviti ga u sud za mešenje (po mogućnosti ovaj sud upotrebljavati samo za mešenje slavskog kolača) i kod štednjaka dobro zagrejati. Kad je kvasac uskisao početi mešenje. U brašnu napraviti udubljenje u sredini, dodati kvasac, 4 žumanceta, 2 do 3 kašike šećera, malo strugane kore od limuna i nekoliko kapi osvećene vodice (koju je sveštenik za slavu osvetio) pa sve to zamesiti dolivajući malo mleka, tako da se dobije testo srednje tvrdoće. Prilikom mešenja dodavati malo-pomalo rastopljenog masla, a takođe s vremena na vreme treba zamakati dlanove u rastopljeno maslo i tako masnim rukama mesiti (upotrebiti oko 100 gr. masla).

Testo treba mesiti sve dok se ne odvaja od prstiju i dok se na njemu ne pojave klobuci, plikovi. Kada je testo dovoljno izrađeno izvaditi ga iz suda, dno suda posuti brašnom i onda vratiti testo u sud, prekrstiti ga, pokriti s nekoliko čistih salveta i ostaviti na toplom mestu da uskisne.

Kada je testo dostiglo dva puta svoju veličinu, pažljivo ga izručiti na dasku posuti brašnom, lako ga rukama izraditi u obliku okruglog hleba i staviti u okrugao kalup, koji je prethodno dobro podmazan maslom i posut brašnom. Prilikom ovog premesivanja testo se ne sme mnogo pritiskivati, niti mesiti jer u tom slučaju neće narasti kolač. Kalup sa kolačem opet prekriti salvetama i ostaviti na toplom mestu da ponovo uskisne. Kada je kolač dovoljno narastao, pomazati ga razmućenim jajetom i ukrašavati ukrasima od istog testa.

Prvo se preko celog kolača stavlja krst (od dva valjčasta komada testa stavljena unakrst).

Zatim se kolač uokviri pletenicom, preko koje se pravi venčić. Venčić se obično pravi tako što se komad testa izvalja a zatim isecka na manje valjčaste komadiće. Svaki takav komadić se po dužini dvaput zaseče (tako da dobije tri kraka). Ovi komadići se slažu preko pletenice i to tako da svaki sledeći malo preklopi prethodni; tako redom dok se ne uokviri ceo kolač i na taj način dobije venac oko krsta. I venčić i krst se još zaseckaju makazama da kolač još kitnjastije izgleda.

Sada se na središte krsta stavlja poskurica – kao hlepčić kružnog oblika. Ona se takođe stavlja i preko venčića, a na završecima svakog od četiri kraka krsta (ukupno pet poskurica).

Dalje se kolač ukrašava ostalim ukrasima od posnog testa koje se zamesi od brašna i malo vode. Ove ukrase ne treba pomazivati jajetom već ih ostaviti bele. Ti ukrasi predstavljaju žele domaćice – ono što želi da ima u svome domu: ptice (golubovi) predstavljaju zdravlje i veselje. Grozd označava želju da rod dobro rodi; cveće (ružice) znači lepotu, čistotu i mio miris duše i da deca odrastaju lepa i čista kao ružice; (zatim se kao želja da u kući bude svega pravi burence, pa čašica, zatim knjiga itd.). Ovi ukrasi stavljaju se u polja između krakova krsta, i dovoljno je, da bi kolač bio lep, da se u svakom od četiri polja nalazi po jedan ukras.

No najvažniji ukras slavskog kolača je znak četvrtastog oblika kome je krst u sredini a među kracima krsta natpis IS HS NI KA – ovaj natpis na grčkom znači: Isus Hristos pobeđuje. Za utiskivanje ovoga znaka postoji naročiti drveni pečat (koji svaka domaćica treba da ima). Posno testo se rastanji i u njega se utisne ovaj pečat, koji se prethodno zamoči u brašno. Taj znak se nožem iseče po ivici od ostalog komada testa i stavlja se na svaku poskuricu.

Izgled samog kolača i način pravljenja ukrasa zavisi od umešnosti domaćice, ali valja znati da kolač nikada ne treba da bude prenatrpan ukrasima.

Ukrašen kolač prekrstiti i staviti u zagrejanu pećnicu i peći na umerenoj vatri. Prvih deset minuta ne otvarati pećnicu, a posle s vremena na vreme okretati kolač kako bi sa svih strana podjednako rastao. Voditi računa da kolač ne preplane. Čim se površina kolača zarumeni prekriti ga listom čiste bele hartije i nastaviti pečenje. Kada se kolač odvaja od kalupa znači da je pečen, ali ga ipak ostaviti još desetak minuta da se na tihoj vatri „istišti“. Dobro narastao i ispečen kolač ne sme da bude težak. Čim se kolač izvadi iz pećnice pažljivo ga odozgo premazati mlakom vodom u kojoj je prethodno rastvoreno malo šećera (spolja površina kolača će onda biti sjajna) i zatim izručiti na čist tanjir.

Kolač se može praviti i postan kada krsno ime pada u posne dane. Mesi se na isti način kao i mrsan samo bez mleka, jaja i masla.

Kako se sprema slavsko žito

Mada izgleda jednostavno spremati žito, to ipak nije tako laka stvar. Kuvati ga na ovaj način: nabaviti pšenicu „beliju“ koja je bela i krupna, otrebiti je, pa je dva dana pred slavu, uveče, potopiti u lonac sa čistom vodom i ostaviti je da u toj vodi prenoći do sutradan. Ima domaćica koje spremaju žito na taj način što ga skuvanog samelju, a ima ih koje ga pre kuvanja „otucaju“. Kada domaćica ne želi da melje pšenicu, već da je mesi, onda sutradan, pošto je pšenica prenoćila potopljena, ocediti je od vode i malo-pomalo je tucati u avanu od mesinga. Kada se tvrda ljuska skinula sa zrnevlja, oprati pšenicu u nekoliko hladnih voda, spustiti je u lonac, naliti hladnom vodom da ogrezne i na tihoj vatri kuvati oko 2 časa, to jest dok voda ne postane bela i zrno potpuno mekano.

U slučaju da domaćica želi pšenicu da melje, nije potrebno da je otucava, već izjutra pošto je pšenica prenoćila potopljena, staviti je da se u istom loncu i vodi kuva. Na ovaj način spremana, pšenica će se duže kuvati. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje, a naročito mešanje. Pšenica lako zagoreva, zato je neprestano kuvati na slaboj vatri. Kuvanu pšenicu staviti na đevđir i pod česmom ispirati sve dok sa nje ne nestane bela skrama, a zrnevlje ne bude potpuno čisto i belo. Pustiti pšenicu da dobro otkaplje od vode. Veći sto zastrti čistim stolnjakom pa po njemu pšenicu rasporediti, ali tako da ne dođe zrno preko zrna. Preko toga staviti drugi čisti stolnjak. Ostaviti pšenicu da prenoći, a sutradan rano izjutra staviti je u dublji sud i ako je otucana mesiti, a ako nije samleti je (ponekad i dvaput) na dobro opranoj mašini za mlevenje mesa. Obavezno je da se domaćica pre nego što otpočne mešenje žita prekrsti.

Na kilogram pšenice odmeriti kilogram-šećera u prahu zamirisanog vanilom, i kilogram samlevenih oraha, ili obarenih, oljuštenih i samlevenih badema. Šećer i orahe ravnomerno dodavati u žito i pri tom ga dobro mesiti rukama. Uzeti stakleni tanjir, koji se naročito za ovu svrhu upotrebljava, pa u obliku okruglog hleba staviti na njega izmešeno žito. Žito odozgo posutu samlevenim orasima[12] ili obarenim, oljuštenim i samlevenim bademima, zatim staviti sloj šećera u prahu i paziti da samleveni orasi i šećer svuda ravnomerno pokriju žito. Najzad uzeti čist salvet, staviti ga preko šećera, pa dlanovima preko salveta dobro utapkati šećer da ne bi spao sa žita. Neke domaćice još ukrašavaju žito raznim ukrasima (što nije mnogo ni lepo ni ukusno). Ako se baš želi, žito se može ukrasiti obarenim i oljuštenim bademom. Ivice tanjira obrisati prvo vlažnim salvetom, a zatim suvim. Ovo brisanje preporučuje se češće posle posluživanja.

Za patarice, (drugi dan Slave) odvojiti uoči slave kuvano žito, pa ga na dan patarica pripremati.

Žito načinje sveštenik ili domaćin.

Domaćica je dužna da izjutra na dan slave spremi sve što je za sveštenika potrebno, a to je: slavski kolač, žito, sveću, nož, čašu sa vinom, kadionicu sa izmirnom i listu sa imenima onih koji slavu slave. Sveću pali domaćin ili sin. Običaj je da onaj koji je upali treba da je uveče i ugasi ostatkom vina koje je u čaši od prelivanja ostalo. U slučaju da u kući nema muške glave, sveću će upaliti sveštenik. Slavu primaju sinovi. Dok je otac živ, ma sinovi bili i oženjeni, druga se sveća neće paliti. Ako otac za života preda sinu slavu, onda će i sin moći da zapali sveću u svome domu.