Post
Ko je ustanovio post kao potrebu za spasenje?
Gospod naš Isus Hristos, svojim primerom (Mat. IV; 2) i svojim učenjem (Mat. VI, 16; XVII, 21).
Koji je cilj posta?
Očišćenje tela
Jačanje volje
Uzdizanje duše iznad tela
Iznad svega, proslavljanje Boga i poštovanje Njegovih svetitelja.
U čemu se sastoji post?
1. U uzdržavanju od mrsne hrane,
2. U uzdržavanju od rđavih misli, želja i dela,
3. U umnožavanju molitava, dobročinstava, a isto tako u revnosti upražnjavanja svih hrišćanskih vrlina.
Kako delimo postove?
U dve grupe: na višednevne i jednodnevne postove.
Koji su višednevni postovi?
Postoje četiri višednevna posta različite dužine:
Božićnji post, koji traje šest nedelja,
Uskršnji post, koji traje sedam nedelja,
Petrovski post različite dužine trajanja i
Velikogospojinski post, koji traje dve nedelje.
Datumi svih ovih višednevnih postova zabeleženi su u pravoslavnom kalendaru.
Koji su jednodnevni postovi?
Svaka sreda i petak preko godine, osim:
Božićnje sedmice,
sedmice iza nedelje mitara i fariseja pre Uskršnjeg posta,
Uskršnje sedmice i
sedmice Duhova.
Drugi posni dani su:
Krstovdan uoči Bogojavljenja,
Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja i
Vozdviženje Časnoga krsta.
O POSTU I PRIČEŠĆIVANJU
Šta za duhovni život hrišćanina znači sv. Pričešće jasno je iz te reči samoga Gospoda: „Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće.“ Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili sv. Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na sv. Liturgiju i na đakonov poziv – „sa strahom Božjim i verom pristupite!“ svi su u redu, prilazili i pričešćivali se. Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetnom i Prečistom Bogu, u sv. Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se „sveti“ i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu“, da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sv. Pričešće. Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sv. Pričešće: „Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje.“
U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu“. U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti… Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici. Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.
Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini. No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli „blago skriveno u polju“ i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje… Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak sv. Čaši da odlažu, sa izgovorm da žele da se što bolje pripreme. Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća.No, i to im je padalo teško , pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.
Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 – dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana… da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće.“ One druge, pak, sv. Otac opominje da se moraju truditi ne povremeno, pred samo Pričešće, nego da im valja da stalno žive tako da mu čiste savesti mogu redovno pristupati. Na pitanje „kojima treba dati za pravo, onima koji se retko pričešćuju, ili onima koji to čine često“, on odgovara: „Ni jednima ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke.“
No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: „Jesi li postio?“ i , kad čuju potvrdan odgovor, reći će: „Pristupi! “ Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to – da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to – zna li Simvol vere i osnovne molitve, i da su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi nikakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj… A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje sv. Pisma i bogomislije onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo.
Protiv ovakvog mehaničkog pristupa sv. Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici – pastiri intezivno nastoje na tome da se verni što češće , po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom. Poznajući dobro duhovno stanje svakog pojedinačnog člana svoje pastve, jednima savetuju da se pričešćuju više puta u toku posta, drugima da to čine i u vreme mrsa, pri čemu nekima da poste dva – tri dana nekima sedam dana, a nekima da se pričešćuju stalno i bez posta…
Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja sv. Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se sačuvati svake krajnosti i jednostranosti.
Patrijarh srpski G. Pavle
Šta znači post za pravoslavnog vernika? Kako je pravilno da se posti? Da li su svi postovi jednako važni?
Post za pravoslavnog hrišćanina jeste jedno od sredstava koja mu pomažu u izgrađivanju svoga spasenja „sa strahom i trepetom“. Nikako cilj sam po sebi i sam za sebe. Post, kao uzdržavanje od izvesne vrste hrane na neko vreme, postoji skoro i kod svih drugih religija i u raznim oblicima, i to uglavnom kao izraz kajanja i tuge, kao sredstvo umilostivljenja, čišćenja i dolaska do višeg stepena duhovnog saznanja i uzrastanja. O postu se ne malo govori i u Starom i u Novom zavetu, što pokazuje da post božanska ustanova i odredba. Stari zavet je prepun primera posta i plodova posta. Postio je Mojsije 40 dana na Sinaju (ne jedući ništa) i udostojio se da iz ruke Božije primi Tablice zakona (Dekalog); postila su tri mladića i Danilo u vavilonskom ropstvu – i ostali nepovređeni u peći vavilonskoj; postili su Ninevljani po propovedi proroka Jone, i spasli svoj grad od propasti koja mu je pretila; Car David kao pokajnik vapije: „Kolena moja iznemogoše od posta…“ (Ps. 109, 24). U Novom zavetu, Gospod Isus Hristos ne samo da je zapovedao post i govorio na više mesta o njegovom značenju nego je i lično dao primer posta, posteći i On, poput Mojsija 40 dana na Gori Kušanja. Postili su i učenici Jovanovi, kao i sveti Apostoli, a posle njih – svi istinski i pravi hrišćani do dana današnjeg.
Otuda Sveta Crkva Pravoslavna post smatra vrlo važnom i značajnom ustanovom za duhovni život svojih članova i kao moćno sredstvo za postizanje punog naznačenja (spasenja kao oboženja) koje je Bog postavio pred svakoga od nas kao krajnji cilj. Post je ne samo Božanska naredba i odredba nego i božanski način života. Po rečima svetog Simeona Solunskog: „Bog ne potrebuje hrane, post nas približava anđelima, koji ne jedu niti piju, post ukroćuje telo da bi duša živela, dok ugađanje telu ubija dušu. Postom se čistimo od strasti, koje se razvijaju ugađanjem telu“.
Telesni pak post, sam po sebi, niti je dovoljan niti mnogo koristi. Njega mora da prati duhovni post, pod kojim se podrazumeva uzdržavanje od svakoga greha, s jedne strane, i činjenja dobrih dela, posebno dela milosrđa, s druge strane. Kada posti stomak od masnih i jakih jela, onda treba i um da posti od gordih, sujetnih i grešnih misli, i srce od strasnih i pohotljivih želja, i jezik od ružnih reči i psovki, i ruke od zlih dela, i noge od krivog puta. Jer nije moguće deliti ova dva posta, pošto nije moguće telom biti slastoljubiv, a dušom bogoljubiv. Sveti Jovan Zlatoust ovako govori o duhovnom postu: “Ne govori mi: Toliko dana sam postio, nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, išao sam u gruboj haljini; nego kaži nam da li si ti od gnevnoga postao tih, od žestokoga dobrosklon. Ako si ti ispunjen zlobom, zašto si telo mučio? Ako je u tebi zavist prema bratu i ljubav prema bogastvu, da li je od koristi što si pio vodu? Ako je duša, gospodarica u telu, zabludela, zašto kažnjavaš slugu njenoga – utrobu? Ne pokazuj telesni post, jer sam telesni post ne uzdiže se na nebo bez sprovođenja sestre svoje milostinje, koja je ne samo njegova saputnica nego i njegova kolesnica“.
Crkveni bogoslužbeni tekstovi (stihire i tropari) na mnogo mesta razvijaju ovu misao, naročito tokom sirne sedmice: „Od jela posteći, dušo moja, a ne očistivši se od strasti, uzalud se raduješ nejelu; jer ako te (post) ne vodi ka ispravljanju, kao lažna bićeš omrznuta od Boga, i upodobićeš se zlim demonima, koji nikada ne jedu.“ „Odrekavši se danas hrane, požurimo da se delom dostojno pokajemo i od grehova“. A u službi jednoga dana prve nedelje posta kaže se: „Post istiniti je: otuđenje zla, uzdržljivost jezika, odbacivanje jarosti, odlučenje od greha, ogovaranja… i pristupa zakletve. To je post istiniti i Bogu ugodan“. Ili na drugom mestu: „Kao što smo se udaljili od mesa i druge hrane, tako pobegnimo i od svakog neprijateljstva sa bližnjima, od bluda i laži i svake zlobe“, itd.
Isto tako ni farisejski post „radi hvale pred ljudima“ ne donosi nikakve koristi, jer ga je sam Spasitelj osudio kao licemeran. Post treba da nas vodi pokajanju, lomljenju gordosti, smirenosti, molitvi, bogopoznanju, osvećenju i sjedinjenju sa Bogom i anđelima, životu svetih na nebu, kao i učešću u stradanjima i smrti Spasitelja, a ne da nam pribavlja prolaznu slavu među ljudima, što i jeste bio cilj farisejskog posta – da ih ljudi hvale“.
Samo takav post i telesni i duhovni ima veliku vrednost pred Bogom. On, udružen sa molitvom, predstavlja, po svetim Ocima, dva krila kojima se uznosimo na nebo. Post i molitve su dva najjača sredstva u borbi protiv svakog greha i svakog đavola. Taj zli rod đavolji, po rečima samoga Gospoda našeg Isusa Hrista, ne može se ničim drugim isterati iz čoveka, „osim molitvom i postom“ (Mt. 17, 21).
Po vremenu trajanja post može biti jednodnevni i višednevni. Jednodnevni post je svake srede i petka tokom cele godine (sem tzv. trapavih sedmica, kada se post razrešava u te dane), Usekovanje glave Svetog Jovana Preteče (11. septembra), Krstovdan (27. septembra) i Navečerje Bogojavljanja (18. januara). Višednevni postovi su oni postovi koje je sveta Crkva ustanovila pred velike praznike, i ima ih četiri. Sveti Veliki ili Časni post – Četrdesetnica (pred Vaskrs – traje sedam nedelja); Božićni post (pred Božić – traje šest nedelja); Gospojinski post (pred Uspenje Presvete Bogorodice – traje 15 dana) i post svetih Apostola (pred Petrovdan – čija je dužina promenjiva, i traje od nedelje Svih Svetih do Petrovdana).
Po strogosti, pak, ili načinu uzdržanja postovi se dele u pet kategorija:
Potpuno uzdržanje od (od svake vrste) jela i pića (čak i vode), kao prva tri dana Velikog Posta i Veliki Petak;
Takozvano suhojedenije, kada je dozvoljeno jedenje hleba i pijenje vode jedanput dnevno i to posle devetog časa (tri sata po podne);
Jedenje jela spremanog samo na vodi (kod nas poznat kao strogi post pred pričešće);
Jedenje jela spremanog sa uljem i pijenje vina, dva puta dnevno;
Jedenjem ribe sa pijenjem vina (što prestavlja najblaži način posta).
Sve što je preko toga (jaja, mlečni proizvodi, meso) ne spada u posna jela.
Koliko je post važan pokazuje i činjenica da su mnogi sveti Kanoni posvećeni pitanju posta, počev od 69. Kanona svetih Apostola, pa preko Kanona svetih Vaseljenskih i pomesnih Sabora, do Kanona i pravila svetih Otaca, koji su priznati nekim od Sabora. Budući da post ima kao neposredni cilj da smiri telo, njegove strasti i niže porive, Kanoni uglavnom od posta izuzimaju telesno nemoćne i bolesne, govoreći: „kada je telo smireno bolešću, čemu još post“? No treba znati da čak i u bolesti ne može vernik sam sebe razrešiti obaveze posta, nego to može učiniti samo njegov duhovnik, kome je on sebe predao na duhovno rukovođenje.Ukoliko sami sebi dopuštamo pravo da po svome nahođenju i rasuđivanju narušavamo post, činimo veliki greh jer prestupamo zakon Božiji i zapovesti majke Crkve. A time direkno dovodimo u pitanje svoje spasenje i večni blaženi život. Ne varajmo sebe raznim izgovorima (kao: Greh ne ulazi na usta, …Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta, itd), vadeći često citate Svetog Pisma iz njihovog konteksta i dajući im značenje koje nam momentalno odgovara. Čineći tako samo pokazujemo i svedočimo o sebi da nismo pravi vernici.
Adresa
175 NW 154th Street Miami, Florida 33169, USA
Telefon
Kancelarija: +1 305 944 6890
Mobilni: +1 305 333 44 84