казаћу ти још нешто
живеле смо у временима
стварно изазовним
дошле на свет у једном
упознале га у другом
формирале се у животу на неком трећем месту
узимајући све негативно као позитивно
да бисмо га употребиле негде другде
било је тренутака кад би једна од нас повикала
– не могу!
друга би притекла са охрабрењем
– сећаш ли се приче нашег оца?
обе бисмо тада затвориле очи
и угледале брод који га води у нови живот
морнари накратко запостављају своје дужности
да га поздраве на путу
птице поптуно беле
осим врхова њихових крила
прелећу изнад
– драга моја, сва мудрост је у тихој дубини мора
данас је опет време да прелистамо странице наше књиге
гледај! препознајем изнова у њјима обрисе наших лица
богаства израстају из сваког проживљеног јутра
и како се зоре претварају у дане
ми све безбрижније потискујемо језик на ком смо рођене
и препознајемо се у навикама које смо усвојиле
наша бића узимају глас слободе
и само за недељним ручком код куће
тражимо старе речи у јелима испред нас
и сваки залогај који узмемо
потврђује постојање света који смо изградиле
света у коме смо једна другој често биле туђе
понекад и непријатељи
па опет ближњи
света у коме смо училе једна од друге
биле равнодушне
збуњене
грешне
надахнуте
света у коме смо истрајавале
и истрајале
о, драга моја сестро
тако смо младе
ни стоту годину нисмо још узеле