“Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.” (Лука 10:35)

Ове познате речи о Милостивом Самарјанину показују прави дух домаћинске бриге за ближње своје као и за Цркву своју.

Побринути се за Господа нашег у лику брата или сестре јесте у ствари центар онога што зовемо “Црква” и “Парохија” у свој својој бити. Чињење добра заиста почиње још код куће. Потом у духу праве хришћанске љубави, позвани смо да будемо одговорни за остале у нашој заједници, а посебно за сиромашне.

Понекад се осећамо и збуњени, неретко и постиђени идејом домаћинске одговорности што је у ствари друго име за наше финансијске одговорности према својој цркви и парохији. Увек се намећу питања: “Колико би требао/требала да дам… колико често? Зашто? ” Није лако ова питања поставити, мада је још теже на њих одговорити.

У нашој Православној Српској Цркви углавном смо се ослањали на један број богољубивих особа које су давале изобилно нашој растућој парохији, па се некако преживљавало. Држали смо да ће Црква увек моћи да преживи на неким мрвицама које смо давали. Плашећи се критике и свештеници нису имали храбрости да о тим стварима отворено проговоре. Била је то у неку руку забрањена тема, јер је дотицала ту најосетљивију тему – материјална добра [новац], а за свештенике се веровало (и још се верује) да није пристојно да много говоре о новцу. Истина је да прилози и не треба да буду честа тема свештеничких проповеди.

Време се променило! Посебно за нас у дијаспори, неке парохије су мале, неке су још неразвијене, друге пате од подела и цепања, а све скупа не налазе адекватан начин преживљавања и одржавања самих себе и својих потреба. Довија се свако како зна и уме. Неко има бинго, ручкове и вечере, неко има друге пројекте који захтевају сизифовски тежак рад да би се нешто зарадило. Све је то ишло док су старије генерације имале снаге, воље, и ентузијазма, али нове младе генерације стручњака, бизнисмена, инжењера, лекара и осталих професија, не само да немају те воље и ентузиазма него једноставно НЕМАЈУ ВРЕМЕНА. Дакле, потреба да се парохијани домаћински одреде у односу на своју Цркву порасла је драматично у последњих десетак петнаест година.

Али вратимо се назад Милостивом Самарјанину из Лукиног Јеванђеља. Он је не само покупио претученог човека украј пута, него га је помазао уљем и вином, па даље наставио са давањем у једном невероватном континуитету, однео га у гостионицу, наредио власнику да се побрине о њему, платио му унапред, и још додао, а што више потошиш (на њега) ја ћу ти платити кад се вратим.

Пред нама парохијанима лежи изазов бриге за Тело Христово – Цркву, што би требало да буде одговорност сваког појединца. Ми смо у том смислу Самарјани, старатељи, они који се брину за нашу парохију и за нашу свету веру Православну.

Добар део наших парохијана је већ сагледао проблеме са којим се суочава и наша парохија. Њихова дарежљивост Христу Господу и Његовој Цркви чини нас све дубоко захвалним. Свемогући Бог зна њихове жртве у “изградњи Тела Христова” (Ефесцима 4:12).

КАКО ДА ПОМОГНЕМО?

Одговорно СТАРАТЕЉСТВО је нужно потребно за живот наше парохије и наше колоније. У данашњим активним парохијама, свештеници, управе, разни комитети који делују при парохијама стално су под изазовом како да се одговори разним потребама. На једној страни треба ширити Свето Јеванђеље и науку Христову, а на другој леже стварне духовне и материјалне потребе народа Божијега које се морају идентификовати. Опет време ово (ми га нисмо могли изабрати) захтева огромне издатке не само за издржавање свештеника, него и за основне потребе свакодневног одржавања црквених зграда и имања, рачуни (гас, струја, вода, телефон итд.), обавезе према Епархији, итд., јесте велики терет на нашем несигурном буџету. Присетите се само висине ваших сопствених рачуна за струју и гас прошле године. Можда би било добро да имамо плаћене особе за одржавање имања, дворане, али за сада морамо да се ослонимо на добровољни рад. Наравно и добровољни рад је начин на који ми изражавамо свој СТАРАТЕЉСКИ однос према нашој Цркви, мада понекад муке имамо да нађемо добровољце онда кад их требамо.

Наравно не смемо ни за тренутак пренебрегнути наш основни задатак – духовни напредак и просперитет нашег народа. Стигли смо с разних страна, неко са мање неко са више изграђеним духовним животом. Једни осећају Бога у срцу и спремни су да уче и да узрасту до духовних висина, док још увек имамо оних којима је вера и духовни живот споредна ствар у животу. Црква им треба само када их нека голема невоља задеси, а и то само за кратко па их опет нема, изузимајући њихове посете Цркви за Божић и Васкрс.

Покушавамо да унапредимо и наш културни живот организовањем концерата и других представа, довођењем културно-уметничких група и појединаца из Отаџбине, и ако Бог да биће тога све више, што више буде добровољаца да уложи своје време, знање и таленат у припремању оваквих догађаја. Кад се нешто добро догоди, онда се чују коментари, “О како нам је било лепо, требамо оваквих догађаја што више.” Наравно сви се слажемо да треба више таквих догађаја, али треба и више добровољног рада, пожртвовања, одвајања од свог слободаног времена, стрпљења и изнад свега много љубави за своју Цркву и свој народ.

Треба и много поправки и обнављања на згради и око ње, унапређењу нашег имања, а ту најважнији рад на подизању наше Богомоље, Храма Светог Симеона Мироточивог.

Као што видимо, наша парохија је наша духовна кућа. Треба да се о тој кући старамо, да је унапређујемо, да је развијамо у духу љубави према свима око нас. Дакле, свака парохија је једна ФАМИЛИЈА. Свако од нас позван је у заједницу Вере и Љубави. Као што и наша индивидуална домаћинстава пролазе кроз различите степене развоја – разних потреба и жеља, тако исто и наша духовна фамилија – парохија. Као што се радујемо кад нешто постигнемо, купимо кућу, нов аутомобил, добијемо бољи посао, тако исто, ако не и више, треба да се радујемо успесима које као духовна фамилија заједничким трудом, радом, и средствима остваримо.

Наш народ лепо каже, кад год своју радост поделиш са ближњима, твоја радост се увећава, а ако ли те задеси туга па је поделиш са браћом својом, туга се умањује. Сав смисао нашег живота треба да буде живот у заједници, јер кад заједно прослављамо Бога, и кроз Свету Литургију доживимо живо присуство Господње у Светој Тајни Причешћа, онда заиста сведочимо да смо истински народ Божји – Црква – Тело Христово. “Ви сте храм Божји” поручује Свето Јеванђеље, другим речима ви ВЕРНИ НАРОД сте та жива Црква Божја којој ни “врата паклена неће одолети” како нам даље поручује Свето Писмо. Дакле, кроз заједницу, кроз љубав једних за друге, кроз братство и сестринство, ми доказујeмо и своју љубав према Богу.

Свака парохија је у неку руку окренута будућности, и свака покушава да осигура какву такву мирну будућност, то јест да се постави на ‘здраве ноге,’ како би своју мисију – као упаљено кандило наше вере пренела следећим генерацијама. Наравно посебно се стара да има што више деце у цркви, у црквеној школи, и осталим активностима, па се пуно пута број деце у цркви узима као мерило успешности једне парохије. Али да би цркву заиста поставили на здраве темеље за будућност, наша деца морају да имају у нама родитељима ПРИМЕР ЗА УГЛЕД. Децу учимо и васпитавамо од малих ногу да се моле Богу, да не говоре ружне речи, да не вређају друге итд., али је основно да их научимо како да оно што имају ПОДЕЛЕ са својим пријатељима, да би се и они научили како се живи у заједници, то јест, како се љубав према Богу доказује кроз чињење добра једни другима. Наравно ово се односи на све наше парохијане као и на оне који су из било којих разлога невезани за своју цркву. Дакле, старатељство о коме говорим је израз нашег хришћанског милосрђа, или пак један уникатни начин “помазивања вином и уљем” болесника, паћеника, сужња, сирочета, или служењу својој цркви или пак служењу онима којима помажемо да чују Реч Божју и да осете лепоту Христове љубави.

НАША ЗАХВАЛНОСТ

У току Свете Литургије ми дајемо хвалу Господу нашем и Богу, јер “достојно Га је хвалити и благодарити…” за све. У лику одговорног старатеља – доброчинитеља ми просто кажемо: “Хвала Теби Господе Боже наш изворе свих земаљских добара.” Дакле, дајемо Госоду само мали део од свих дарова и материјалних добара које нам је Он обезбедио. Понекад изненада добијемо повишицу или бонус или неки неочекивани дар, зар не треба у духу захвалности да се сетимо и Бога дародавца свега у тим моментима. Наше “новчано хвала” треба бити од срца даровано и са много радости и задовољства.

НАШИ ДАРОВИ ГОСПОДУ

Одговорно старатељство-дародаваштво много боље се разуме у контексту идеје давања дарова. Рођендани, годишњице, као и слављење Божића су величанствени примери исказивања љубави коју имамо према члановима фамилије или пријатељима. Своју љубав најчешће исказујемо кроз давање смислених поклона. Свака Света Литургија је Молитва Захвалности Богу, као извору свих дарова. Као Православни Хришћани, када дајемо своје новчане прилоге Цркви, ми у ствари изражавамо своју личну љубав према Христу, и у исто време помажемо изградњу наше шире верске породице – Парохије.

Присетимо се са колико само пажње и љубави пакујемо поклон, и бирамо најлепшу карту у коју ћемо исписати речи љубави за особу којој је припремљено. У истом смислу су и наше ‘парохијске коверте’, па су и оне један спољни знак да је дар наша вољна жртва коју с љубављу дарујемо Господу. Та коверта и плеџ карта омогућавају парохији да предвиди свој буџет и у будућности служи да нас подсети на наше старатељство према својој Цркви. И кад смо одсутни за неко време, кад из оправданих разлога не долазимо на Богослужење, наша коверта као знак старатељске одговорности требало би да стигне својој Цркви, и на тај начин се обезбеди континуиран и несметан рад парохије, а све скупа служећи потребама наше Цркве и верника. Редовна употреба Црквених коверата од стране парохијана је од великог значаја, и она уствари помаже успешност хришћанског старатељства.

Најбољи је начин да присуствујемо светим Службама Божјим и да ту на лицу места док се још молимо Богу, дарујемо Цркви Његовој свој дар. Тада је дар пун смисла и значаја и на неки начин употпуњује нашу молитвеност.

КОЛИКО БИ ТРЕБАО ДА ДАРУЈЕМ?

Кроз многе деценије, просечна Српска породица у току свете Литургије, обично би на тас остављала неколико ситних новчића (квотера) или у бољем случају један долар, без неког великог размишљања на који начин ће Црква да преживи.

Одговорно Хришћанско Старатељство значи планирање унапред и даривање пропорционалне суме од наших укупних примања Цркви Божјој односно Богу у крајњој инстанци. Свето Писмо (Библија) захтева 10% односно 10 центи од сваког зарађеног долара. О овоме се говори у Књизи Постања где “Аврам му (Мелхиседеку) даде десетину од свега” (Пос. 14-20). Можда ово звучи много, али у пракси и 5% могло би да се да Цркви а осталих 5% би се могло дати најсиромашнијој браћи и сестрама, онима који су у потребама, Црквеним мисијама или за образовање наше Српске Православне деце.

Старатељство није нешто ново међу Православним Србима. О томе сведочи Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Порука је увек једна јединствена – дарујмо дар захвалности; заблагодаримо Богу једином извору свих наших благослова, свих наших способности, свих наших добрих срећа у животу.

Свети Апостол Павле потсећа нас као и ране Хришћане: “Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети … јер Бог љуби онога који драговољно даје” (2 Kop. 9:6-7).

НАШЕ ОБЕЋАЊЕ

Обећање – Због чека нам требају формулари за старатељски завет? Употреба ових формулара служи бар три сврхе:

Омогућава сваком члану парохије да планира унапред колико ће даровати својој Цркви и хуманитарним фондовима.
Омогућава нашем свештенику и Црквеној Управи да планирају буџет прецизно и да се испуне све Црквено-пастирске потребе и пројекти у току једне календарске године.
Служи као подсећање на наше свете обавезе Старатељства, па тако наш дар постаје све више пропорционалан нашим примањима, а што значи да је то наш жртвени дар Господу.

КАКРАКТЕРИСТИКЕ ХРИШЋАНСКОГ СТАРАТЕЉСТВА

Молитвеност
Наша парохија сваке недеље и Празника састаје се на Свету Литургију. У току ове Свете Службе Божје ми се молимо речима “подигнимо срца своја Господу, заблагодаримо Господу, достојно је и праведно захваљивати и славити Господа…” Наш новчани дар за време Свете Литургије симболише само-приношење, јер ми у ствари кроз молитву дарујемо сами себе кроз Христа Богу Оцу Створитељу нашем.

Планирање
Треба да одлучимо кроз пажљиво размишљање, колики наш дар Богу и Цркви Његовој треба да буде. То треба бити планирано у оквиру породичног буџета.

Пропорција
Хришћанско Старатељство захтева да се први плодови (Лев. 23:10) дарују Господу, што значи да се прво одвоји оно што Богу припада, па се тек онда остале обавезе подмирују. Наравно ово се не односи на случајеве болести или останка без посла итд.

Жртва
Жртва искључује давање од сувишка него се увек очекује да се Богу жртвује од оног што се има. Подсетимо се догађаја из Светог Јеванђеља (Лука 21:1-4) где је удовичина лепта (мали безначајан новчић) – сва имовина коју је имала – поклоњена храму означила да је она жртвовала све што је имала, приневши практично саму себе на жртву Богу. Дакле, кад Богу дајемо треба то да осетимо као одређену жртву коју приносимо.

Надам се да ће ових неколико речи успети да нашој браћи и сестрама објасни значај, потребу, и разлоге Хришћанског Православаног Старатељства, које је кроз векове била вема битна карактеристика управо нашег Српског народа. Примера има безброј од Светих Немањића па све до наших дана, а сведоци су наше предивне Цркве и Манастири посејани широм наше миле нам Отаџбине. Верујем да су и ове генерације Срба довољно задојене љубављу и пожртвовањем за ближње и Цркву своју као што су то били и многи наши свети претци из ближе и даље прошлости. У то име ја вас позивам као своју духовну децу да се сви заједно окупимо око своје мајке Цркве, да је подржимо, и да упаљено кандило своје вере пренесемо на нашу децу и на будуће генерације.

С благословом Ваш,
отац Милан

Преузет и прилагођен текст проте Слободана Јовића из Саратоге – можете преузети цео текст овде