Prepodobni Simeon Mirotočivi – Stefan Nemanja

Kraća verzija od Sv.Vladike Nikolaja

Veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi. Najpre bio kršten u latinskoj crkvi, no docnije oslobodi se od te crkve i postane član crkve pravoslavne. Najpre zavisio u državnom pogledu od Grka, no docnije oslobodio se te zavisnosti i postao potpuno samostalan. Kada je utvrdio državu, i veru pravoslavnu u državi, tada, po primeru svoga sina Save, primi monaški čin u manastiru Studenici 1195. godine i dobije ime Simeon. Žena njegova Ana takođe primi monaški čin, dobije ime Anastasija i povuče se u ženski manastir. Posle dve godine inočestva u Studenici Simeon ode u Svetu Goru. Tu se nastani najpre u manastiru Vatopedu, zajedno sa Savom. Otac i sin provodili su dane i noći u molitvi. Tu su sagradili šest paraklisa: Spasitelju, Besrebrenicima, svetom Georgiju, svetom Teodoru, Preteči i svetom Nikolaju. Kupe ruševine Hilandara i sagrade divan manastir, u kome Simeon poživi samo osam meseci pa skonča. Kad je bio na izdisaju, Sava ga, po njegovoj želji, položi na prostu rogozinu. Sa očima upravljenim u ikonu Bogomatere i Spasitelja blaženi starac izusti ove reči: „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda!“ I preseli se ka Gospodu 13. februara 1200. godine.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA MIROTOČIVOG (Stefana Nemanje)
ŽIVOT PREPODOBNOGA DO ODRICANJA OD PRESTOLA

Obimnija verzija od Avve Justina Ćelijskog

Veliki podvižnik, prepodobni otac naš Simeon Mirotočivi – Stefan Nemanja, bio je najpre veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi. Pritom, celog života – čovek velike vere, velike ljubavi, velike molitvenosti, velike milostivosti, velike evanđelske revnosti. On, po rečima svoga životopisca hilendarskog jeromonaha Domentijana, „mlad zavole da služi Bogu svetošću i pravdom pred Njim u sve dane života svoga“. Njegov život, bogat Bogom i evanđelskom pravdom, opisali su dva sveta sina njegova: Sveti Sava i Sveti Stefan Prvovenčani, i učenik Svetoga Save hilendarski jeromonah Domentijan.

Stefan Nemanja rodio se u Zeti, u mestu Ribnici; i tu primio latinsko krštenje. A kad mu se otac vrati u svoje stolno mesto, on po drugi put primi krštenje iz ruku pravoslavnog svetitelja i arhijereja usred Srpske zemlje u hramu svetih svehvalnih i vrhovnih apostola Petra i Pavla[1]. On beše najmlađi od braće, ali „Božjom blagodaću najviši“. On odraste u domu svojih roditelja u svakom dobroverju i čistoti. Kao mlad, Stefan dobi na upravu od svoga oca jedan deo svoga otačastva: Toplicu, Ibar, Rasinu. Mudar i okretan, on najpre postade raškim županom, od 1149. godine; zatim, od 1165. godine, on postade velikim županom Srbije, koji ujedini pod sobom sve zemlje gde su Srbi živeli. Sveti Sava o tome veli: „On obnovi očevu dedovinu (Rašku), i većma utvrdi Božjom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga. On podiže propalu dedovinu svoju i pridobi od Primorske zemlje oblast Zetu sa gradovima, od Rabna – oba Pilota, od Grčke zemlje Patkovo, celo Hvosno i Podrimlje, Kostrac, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glubočicu, Reke, Ušnu i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. Sve to, što nekada nasiljem beše uzeto od njegove dedovine, on pridobi svojom mudrošću i trudom“. Najpre je Nemanja, kao i otac njegov, u državnom pogledu bio u izvesnoj zavisnosti od grčkog cara, ali se docnije oslobodio te zavisnosti i postao potpuno samostalan vladalac, i nazivao se „gospodin svih Srpskih zemalja“. Prestonica mu je bila „usred Srpske zemlje“ grad Ras, na po sata od današnjeg Novog Pazara.

Uporedo sa ujedinjavanjem srpskih zemalja Stefan Nemanja se revnosno trudio na utvrđivanju Pravoslavlja, čime je zadovoljavao i državne i svoje lične duševne potrebe. Pri tome on je dolazio u sukob i sa svojom braćom, od kojih je mnogo propatio. Pun vere, on žurno sazida hram Presvete Bogorodice u svojoj oblasti, u Toplici, na ušću reke Kosanice. I pošto ga ukrasi svim potrebama crkvenim, ustanovi u njemu zbor monahinja, sa česnom i bogoljubivom suprugom svojom Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po svakom delu i o monahinjama koje ustanovi u tom svetom manastiru. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj svetim gospodinom njenim. I opet, nastavlja Stefan Prvovenčani, ovaj sveti gospodin naš, ne mogući zaustaviti srca svoga, raspaljivan Hristovom ljubavlju poče zidati hram svetom arhijereju i čudotvorcu ocu Nikolaju, u blizini Svete Bogorodice, na ušću reke Banjske. I dok je on sveti bos hodio, radi reči Gospoda našeg Isusa Hrista: „Svaki koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podići će se“ (Mt. 23, 12; Lk. 14, 1), i dok je zidao hram svetom čudotvorcu i brzom u bedama zaštitniku Nikolaju, braća njegova, potsticani đavolom i obuzeti zlom revnošću i ljutim gnevom, dođoše da ožaloste Svetoga i da razore delo njegovo, govoreći: „Zašto radiš to, što ne treba raditi? Ti se nisi dogovorio s nama, i činiš više od nas“. A Sveti im krotko i sa blagim osmehom na licu odgovori: „Braćo moja draga, sinovi smo jednoga oca i jedne matere; neka vam ne bude na gnev ovo moje delo, koje sam u Gospodu počevši i dovršio u mojoj oblasti. A što srce vaše voli da čini, činite u svojim oblastima. Što pak ja činim, bilo zlo ili dobro, neka bude u moj deo. Nego prosite u Gospoda Boga mnoge dobrote i milosti velike i neprolazne, da ih svaki od vas primi“.

I završi hram svetome čudotvorcu Nikolaju, i ustanovi u njemu monaško pravilo, da neprestano slave Gospoda Boga. I življaše na miru, zahvaljujući Bogu i Presvetoj i svetom čudotvorcu Nikolaju, dok ne nasrnu na njega đavolska pakost i zloba. Jer se braća dogovoriše sa najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao Srpskom zemljom, pa dozvaše ovog celomudrenog i svetog muža, uhvatiše ga, okovaše mu ruke i noge, i vrgoše u kamenu pećinu.

Sedeći u pećini, sa tugom u umu svom, on se moljaše svetom velikomučeniku Hristovom, stradalniku i nepobedivom vojniku Georgiju, ovako govoreći: „O sveti stradalniče, mučeniče Hristov Georgije, koji si radi Hrista pretrpeo stradanja i razne bezbrojne muke i rane; i ma da si bio u velikoj nevolji i na točku rastrzan, ti prizivaše Vladiku svoga, Gospoda svoga Isusa Hrista, da dođe da te izbavi, isceli i uteši. Jer ti i zaklanje svoje gledajući, kao nezlobivo jagnje Hristovo, govoraše: „Primi, Gospode, prošenje moje: oni koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru, pa imenom mojim prizovu Tvoje čovekoljublje, Ti im, Gospode, radi neispitanog milosrđa Tvog budi milostiv!“ I Vladika usliša molitvu tvoju i prošenje tvoje ispuni zbog dostojnih trudova tvojih. Jer vaistinu dostojan bi ti, sveti stradalče Hristov, ugodivši Vladici svome Hristu. A ja grešni i nedostojni javljam se Gospodu. No kojim očima ja pomračeni smem pogledati ka nebeskoj visini, ili kojim ću usnama prizvati strašnog Oca i tebe, Sveti? No sažalivši se, stradalče Hristov, na mene strasnog i bednog, pohitaj Gospodu svome Isusu Hristu, koji ti je obećao ispunjavati prošenja, da me svetim imenom tvojim izbavi sada ove muke i uza, da ti poslužim, Sveti, sve dane života moga, do poslednjeg daha svoga, na način koji bude ugodan visini stradanja tvoga, milošću i milosrđem Hrista koji te je proslavio i ovenčao u celom svetu, na sve vekove, amin!“

Stradalnik Hristov ču molbu ovog svetog muža, i ispuni sve što ga je molio. A ovaj sveti gospodin poče hitno, bez ikakvog odlaganja, sa revnošću i ljubavlju zidati hram svetom i preslavnom velikomučeniku Hristovom Georgiju[2]. I svrši ga, prizivajući svog brzog pomoćnika, i izvrsno ga ukrasi svakom lepotom i svima potrebama crkvenim. I ustanovi monaško pravilo da monasi služe Gospodu svetošću i pravdom, i da neprestano slave stradalnika Georgija, svetog zaštitnika u nevoljama, na pohvalu Svetome i na osvećenje njemu i na spasenje monasima.

Kada zlomislena braća najmiše vojnike nemačke, grčke, ugarske, i povedoše protiv Stefana Nemanje, i uđoše u njegovo otačastvo do mesta zvanoga Pantin, on iz dubine srca vapijaše za pomoć ka Gospodu svome Hristu, i ka velikomučeniku Hristovom Georgiju. I nalazeći se u blizini grada Zvečana, u kome beše crkva svetog velikomučenika Georgija, on odabra nekoliko sveštenika i posla ih da se pomole svetom Georgiju, da mu dođe u pomoć i da se bori sa njim protiv neprijatelja njegovih. Poslani sveštenici, po zapovesti svoga gospodina, otslužiše svenoćno bdenije i jutarnju službu, i potom svetu i božanstvenu liturgiju. A kada posle toga sveštenici prilegoše da se odmore od truda, jednome od sveštenika dođe sveti brzi pomoćnik i javi mu se u vojničkom obliku. Užasnut, sveštenik ga upita: „Ko si ti, gospodine?“ A on reče: „Ja sam sluga Hristov Georgije; poslan sam Gospodom Bogom u pomoć gospodinu tvome, da krsnim oružjem pobedim njegove neprijatelje i razrušim njihove sujetne namere“.

Sveštenik odmah izvesti o tome svoga gospodina. I sutradan bi silna bitka. Pomoću Božjom i svetog preslavnog velikomučenika Hristovog Georgija, Nemanja pobedi svoje neprijatelje i inoplemene narode. Potom se vrati u državu svoju, na presto otačastva svoga, i življaše, blagodareći Gospodu Hristu, Presvetoj Bogorodici, brzom u nevoljama pomoćniku svetom čudotvorcu Nikolaju, i saborcu u bitkama svetom velikomučeniku Georgiju koji ga sačuva nepovređena od protivnika, i preizobilno vršeći dnevne i noćne službe pred Gospodom. I tako, primivši sve svoje otačastvo, on služaše Gospodu u čistoti srca i duhom smernim i srcem skrušenim. I rodi sinove i kćeri, i vaspita ih u svakom dobroverju i čistoti, i nauči ih svemu strahu Božjem i prevelikoj smernosti i premudrosti. Uz to sve, veli Domentijan, ko može iskazati njegove mnoge noćne molitve i dnevna milosrđa, što činjaše ništima i svima svetima, sirotama i udovicama, i svima potrebitima? Jer on beše čuo reč Gospodnju, rečenu preko proroka Danila caru Navuhodonosoru: „Savet moj, care, neka ti bude ugodan: grehe svoje očisti milostinjama i nepravde svoje milosrđem prema ništima“ (Dan. 4, 24). A Prepodobni što ču, to i delom ispuni, odazivajući se svačijoj molbi, odevajući nage, nasićujući gladne i pojeći žedne, posećujući bolne, otkupljujući dužne, oslobađajući robove.

Hristoljubivi vladalac, pun svete revnosti za božanske istine pravoslavne vere, potrudi se ispovednički mužastveno da iskoreni jeresi u svome otačastvu, jer su lažnim učenjima svojim trovale dušu pravovernog naroda. Jedan od pravovernih vojnika njegovih govoraše mu: „Gospodine, ja sam jedan od najhuđih i najmanjih slugu tvojih, i videvši revnost tvoju prema Vladici tvome Gospodu Isusu Hristu, i Prečistoj Vladičici Bogorodici, i svetim ugodnicima Njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkom rukom podržavaju tvoju vlast nepovređenu, slobodan sam javiti tvojoj moći, da se tebi mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u tvojoj državi“.

Nemanja odmah sazva sabor, na koji pozva svog arhijereja Jevtimija, monahe sa igumanima, česne jereje, starešine i velmože, od malih do velikih. I govoraše svima: „Hodite i vidite, oci i braćo, iako sam najhuđi među braćom svojom, ali Goopod Bog, i Prečista Mati Njegova Bogorodica, ne gleda na lice čovečije, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi od Njih stado, koje i vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavog i odvratnog đavola. I nikako nisam mislio da je on u mojoj državi, ali već sada čujem da se zlolukavi za kratko vreme ukorenio, i da huli na Svetoga Duha, i da deli nedeljivo Božanstvo, što govoraše bezumni Arije rasecajući jednosušnu Trojicu. Tako i ovi bezumnici idu za njegovim učenjem, ne znajući, bednici, da će zbog takve vere sići zajedno s njim na dno ada“.

Dok se na Saboru vodila velika raspra, dođe kći jednoga od Nemanjinih pravovernih velmoža, koja je bila udata za jednoga od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste gadosti njihove, ali se nimalo ne kosnu vere njihove. Ona pripade k nogama Svetome, i ispovedaše jasno, govoreći mu: „Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako država tvoja raspravlja o ovoj mrskoj i odvratnoj veri. Vaistinu, gospodine moj, po bračnom zakonu bih isprošena preko oca moga, sluge tvoga, koji je mislio da je u državi tvojoj jedna vera. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, gde uistini služe samome Satani, koji je otpao od slave Božje. I ne mogući trpeti smrada gluvih idola i mrske jeresi, istrgoh se iz ruke njihove i pribegoh, i vapijem moći tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da iskuse nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine“.

Sveti vladalac izvede ovu ženu pred Sabor i izobliči krivoverje jeretika. I na Saboru bi donesena odluka da se jeres iskoreni. I revnujući za Gospoda Boga Svedržitelja, kao nekada sveti prorok Ilija, bogoljubivi Nemanja posla vojsku protiv jeretika: pokažnjava ih na razne načine, neke pak progna iz države svoje, a domove njihove i sve imanje njihovo razdade prokaženima i ništima; glavnome učitelju i starešini njihovom odreza jezik u grlu, što ne ispoveda Hrista Sina Božjeg, nečastive knjige njegove spali, i njega posla u izgnanstvo, zapretivši da se prokleto ime nikako i ne spominje. I potpuno iskoreni tu prokletu veru, da se otada nije ni pominjala u njegovoj državi, no se slavila jednosušna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh.

I tako, Božjom pomoću čuvan i časnim krstom ograđivan, veli životopisac Domentijan, sveti gospodin naš sabra izgubljenu zemlju otačastva svog, i knezove svoje umudri premudrošću Višnjeg Dobrotvora, i starce svoje nauči da mu budu podobni, uznoseći blagodarnost i hvalu dobrotvoru svome Hristu, i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po otačastvu svome, i zasadi svako dobroverje, te su svi slavili Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha.

Duhovno ujedinivši narod jednoverjem, Nemanja se dade na posao da prisajedini svojoj državi i ostale oblasti naseljene Srbima, koje su bile pod Grcima. „I pridodade, veli sveti Svefan Prvovenčani, zemlji otačastva svoga oblast Nišavsku do kraja, Lipljan i Moravu, i zvano Vranje, Prizrensku oblast i oba Pologa do kraja. Povrati Dioklitiju[3] i Dalmaciju[4], otačastvo i mesto rođenja svog[5], pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, tako da se prozvala grčka oblast, i u njoj gradove sazdane od ruku njihovih, čija su imena: Danj grad, Sardonika grad, Drivost, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Lcinj, slavni grad Bar. A Kotor utvrdi i prenese svoj dvor u nj“. I dodaje sveti Prvovenčani: „Pobedi neprijatelje svoje, neoslabno noseći pred očima krst Hristov, i njime odnoseći pobedu nad neprijateljskim varvarima. I življaše u blagodarenju Bogu i u molitvama dan i noć“.

Kada je Božjom pomoću sve ovo bilo svršeno, veli sveti Prvovenčani kralj, ovaj sveti gospodin moj, uvek imajući u srcu svom neiskazani strah Božji, pobojavši se Spasiteljeve priče, govoraše: „Da se kako ne izvrši na meni grešnom reč iz priče Gospoda moga koju reče: Nekom bogatom čoveku prerodi njiva, i pomišljaše u sebi govoreći: razoriću žitnicu moju i sazidaću novu, i sabraću žita i sva dobra moja, i reći ću duši mojoj: dušo, imaš mnoga dobra za sve godine, jedi i pij i veseli se! (Lk. 12, 16-19). I, ne obraćajući pažnju na vreme, postići će me ona reč koju na kraju reče: Bezumniče, ovu noć uzeću dušu tvoju od tebe, a ovo što si spremio čije će biti? (Lk. 12, 30). Ox, tada, braćo, ko će otrpeti ili podneti ono grdno i strašno sudište Njegovo, ili neodoljivi gnev koji će biti na nama grešnima? Ili ko će tada prizvati strašnog i grdnog Sudiju u pomoć sebi, ne učinivši milosti i prestupivši zapoved Tvorca svoga, kao ja grešni? Ali, Gospode, Gospode, poštedi i pomiluj slugu Svoga, jer su, znam ja, bezakonja moja vaistinu velika, i pred Tobom su uvek neutajena, Gospode! Zato polažem početak u srcu mom: da trepti i da se boji svetog imena Tvog. Po apostolu Pavlu govorim: Vi koji imate žene da ste kao oni koji nemaju, čuvajući se u čistoti i u zapovedima Gospodnjim (1 Kor. 7, 29). Zato ti i ja grešni dajem Prečistu i Presvetu Mater Tvoju kao jemca moga tvrdog zastupništva i čuvarku, radi svetog imena Tvog: Gospode, odvajam se zbog Tebe od sprege sa ženom svojom, i stavljam Tebe, Gospode moj Isuse Hriste, za vođu i čuvara starosti moje i nastavnika puta, kojim idući i slaveći ime Tvoje, neću se spotaći. Još ću i hram sazidati Prečistoj i Svebesprekornoj Materi Tvojoj, Dobrotvorki, i tu ću ispuniti Tebi obete moje koje izrekoše usne moje“.

I poče zidati hram Presvetoj na Ibru, na reci zvanoj Studenici. Radeći to, on uvek i neprestano slaše molbe ka Gospodu i Bogu i Spasu našem Isusu Hristu, i ka Prečistoj Materi Njegovoj. Ucto on i svetim ugodnicima Njegovim šiljaše darove: Velikoj Crkvi Gospodnjoj u Jerusalimu i crkvi svetog Jovana Preteče, crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Rimu, crkvi svetog Teodosija u pustinji, crkvi svetog Nikolaja Čudotvorca u Bariu, crkvi Svete Prisnodjeve Bogorodice Evergetide u Carigradu, crkvi svetog Arhistratiga Mihaila u Skoplju koju on podiže, crkvi svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu, i crkvi svetog velikomučenika Pantelejmona u Nišu koju on sazida. Dan i noć on neprestano vapijaše, ovako govoreći:

„Sveti Hristovi pretstojatelji i arhanđeli, proroci i apostoli, mučenici i jerarsi, prepodobni oci i pustinjaci, crnorisci i prepodobne deve, izlijte svoje molitve pred Vladikom svih, Gospodom našim Isusom Hristom, da me ne osudi na dan Strašnoga suda i groznoga ispitivanja, nego da mi bude milostiv, tih i snishodljiv, i da mi radi molitava Prečiste Matere Svoje i vaših, Sveti, da da ja, prebrodivši buru života, uđem u tiho i istinito i neuzburkano pristanište i vidim nezalaznu Svetlost moju – Gospoda i Spasa i Boga mog, cara Isusa Hrista, koji je među Svetima hvala Izrailjeva. Jer prorok reče: u Tebe se uzdaše oci naši, i ne postideše se; u Tebe se uzdaše, i spasoše se (Psal. 21, 5-6). Zato, o Gospode, ne ostavi ni mene bednoga koji se uzdam u milost Tvoju; ne odbaci, Spasitelju, i miluj grešno stvorenje Tvoje, da, odbacivši krasote ovoga sveta, pođe za Tobom, hvaleći i blagodareći sveto i nezlobivo ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, i sada i svagda i kroza sve vekove“.

Tvoreći ovakve molitve iz dubine srca, on se vesele duše podvizavaše oko hrama Presvete, brinući se da skoro bude dovršen. Jer kada ovaj moj sveti gospodin, veli sveti Prvovenčani, gledaše podizanje hrama Presvetoj, verujte mi, o gospodo i braćo, ja sam video kako je um svoj bio uperio na nebesko, kao neki neboparni orao, koji je držan na zemlji vezan uzama železnim, pa se istrgao i uzleteo u visinu da dođe do onog besmrtnog i svetog izvora i da vidi hram božanstvenog grada, Nebeskog Jerusalima, čiji građanin vaistinu postade.

STEFAN NEMANJA OSTAVLJA PRESTO, I MONAŠI SE

Kada se navrši trideset i sedam godina vladavine bogoljubivog oca našeg, veli Sveti Sava, svemilostivi Gospod ne previde njegovo svesrdno moljenje, nego kao milosrdni trudoprimalac i nagradodavalac hoće da se svi spasu. Jer kada dođe zgodno vreme, ovaj prozorljivi muž svu slavu i počasti ovoga sveta smatraše nizašta i krasote ovoga sveta izgledahu mu kao dim, a Hristova ljubav rastijaše u njemu i raspaljivaše srce njegovo kao dom spremljen Hristu i kao prečisto obitalište Svetom Duhu Njegovom. Jer se Hristos beše nekako uselio u njegov um i vodio ga. I on pozva k sebi blagorodnu decu svoju i odabrane boljare, male i velike. I stade im govoriti ovakvu pouku:

Čeda moja draga, koju odgajih! Svima je vama poznato kako Bog promislom Svojim postavi mene da vladam nad vama; poznato vam je i to, kako upropašćenu nađoh u početku zemlju našu, no pomoću Boga i Presvete Vladičice naše Bogorodice ja se, prema moćima svojim, ne lenih, niti sebi dadoh mira, dok sve ne popravih. I Božjom pomoću uvećah zemlju vašu i u dužinu i u širinu, što je svima poznato. Evo dosad ja vas sve, kao decu svoju, odgajih, i naučih da se držite vere pravoslavne. Mnogi inoplemenici ustadoše na me i napadoše me kao pčele saće, ali imenom Gospodnjim ja im se protivstavljah i odolevah im. Zato i vi, čeda moja draga, ne zaboravljajte učenje i pravoverni zakon, koji ja ustanovih. Jer, držeći se njega, imaćete Boga za pomoćnika sebi i Presvetu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A sada otpustite mene, vladara svoga, s mirom, da oči moje vide spasenje, koje Gospod ugotovi pred licem sviju ljudi, svetlost na otkrivenje narodima i u slavu vama, pastvi mojoj. Jer vidim kako je sve ljudsko, što ne ostaje posle smrti, sujeta; ne ostaje bogatstvo, ne ostaje slava, jer kad smrt dođe, ona sve to uništi. Zbog toga se uzalud paštimo. Kratak je put kojim hodimo; život je naš dim, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, i ubrzo nestaje. Stoga je vaistinu sve taština. Ovaj život je senka i san, i nizašta se pašti svaki zemnorodni, kao što knjige rekoše: kada i sav svet stečemo, onda se u grob selimo, gde su zajedno carevi i ubogi. Zato, čeda moja draga, pustite me brzo da idem videti utehe Izrailjeve.

Takvim rečima ih poučavaše dobri gospodin i blagi pastir, a oni svi mnogo ridahu i govorahu mu: Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer ti nas osveti i ti nas nauči i ti nas prosveti, pastiru dobri, koji dušu svoju polažeš za ovce, jer nikada u tvoje dane vuk ne ugrabi ovcu od Bogom predanog ti stada pastve. I za svih trideset i osam godina tvoje vladavine bismo tobom sačuvani i odgajeni, i drugog gospodina i oca ne poznasmo osim tebe, gospodaru naš!

I blaženi starac, pošto ih kao otac posavetova premudrim rečima da prestanu sa jecanjem i suzama, „svetim prozrenjem izabra blagovernog sina svog Stefana, i učini ga samodržavnim gospodinom sve svoje države“, i reče svima: „Ovoga imajte umesto mene! Koren dobri koji je izišao iz moje utrobe. Njega postavljam na presto u državi, Hristom mi darovanoj“. I ustavši sa prestola svoga, veli Domentijan, predade ga njemu sa svakim blagoslovom, i blagoslovi ga govoreći:

„Čedo moje ljubljeno, ovaj presto moje države podaren mi je od Gospoda, Nebeskog Cara; ja ga nikakvom silom svojom nisam uzeo, nego Gospod Bog moj pogleda na moju smirenost, zbaci silne sa ovoga prestola, i mene smirenoga podiže na nj. I Njegovom silom vladah na ovom prestolu do sada. A od mladosti svoje želeo sam ići za Gospodom mojim. Ali kako se izvoli Gospodu mome, tako i učini Gospod Bog moj sa mnom. No već prispe vreme Gospodnje koje je na moje spasenje. A ti, sine moj mili, budi blagosloven Bogu višnjemu koji caruje na beskonačne vekove. I ovaj moj presto neka je blagosloven od Gospoda Boga mog i od mene oca tvog tebi i deci tvojoj, i posle dece tvoje i celom potomstvu tvom do veka. I Gospod Bog moj neka ti pomogne na njemu, hodeći i ležući i ustajući sa tobom, sladeći i veseleći dušu i srce tvoje utešenjem Svetoga Duha. I Gospod Bog moj neka te sačuva; i On neka ti je pokrovitelj tvoj na svakom mestu. I Gospod Bog moj neka te sačuva od svakog zla! I Gospod Bog moj neka sačuva ulazak tvoj i izlazak ka protivničkim neprijateljima tvojim! I Gospod Bog moj neka nauči ruke tvoje na ubojni red i prste tvoje na borbu protiv neprijatelja tvojih koji ustaju na te! I Gospod Bog moj neka te svetim anđelima Svojim sačuva na svima putevima tvojim! I sveti anđeo moj, koji me je čuvao od mladosti moje dosada, neka on bude s tobom, i neka bogatom milošću Gospoda Boga mog bude vođa pukovima tvojim, kao što je bio mojim! On neka stane u ubojni red sa tobom u svima bitkama tvojim! I Gospod Bog moj i sila moja neka nauči noge tvoje na izvršenje volje Božje ovde na prestolu ovom i u beskonačne vekove, amin!“.

I još ga poučavaše, kaže sam Prvovenčani: da se trudi o svakom dobrom delu u državi njegovoj, da bude dobra srca prema narodu hrišćanskom, koji mu on predade, Bogom pasenu pastvu svoju, govoreći mu: „Čedo moje milo, pasi ovaj moj Izrailj, i staraj se o njemu, vodeći ga kao Josif jagnje“. Zapovedaše mu: da se brine o crkvama i o njenim služiteljima; da sa nasladom sluša arhijereje i sveštenoslužitelje; da poštuje jereje i bdi nad monasima, „da bi se oni molili za tebe, i da ni u čemu ne budeš zazoran pred Bogom i ljudima“.

Isto tako blagoslovi Stefan Nemanja i drugog dragog sina svog, kneza Vukana, i postavi ga za velikog kneza, i odeli mu dovoljno zemlje, i dade i njemu zapovesti dane Stefanu. I postavi ih dobri otac obojicu preda se, i govoraše im: „Sinovi, ne zaboravljajte moje zakone, i srce vaše neka čuva reči moje, pa će vam se dodati godine života. Ne ostavljajte milostinju i veru; privežite ih sebi o vrat, i napišite ih na tablicama srca svojih, i naći ćete blagodat. Pomišljajte o onom što je dobro pred Bogom i ljudima. Uzdajte se svim srcem u Boga, i nemojte se veličati svojom mudrošću. Gledajte da putevi vaši kojima hodite budu pravi, pa vam se noge neće spotaknuti. Ne mislite visoko o sebi, nego se bojte Gospoda, i klonite se od svakoga zla; tada će telo vaše imati zdravlje i kosti vaše odmor. Poštujte Gospoda od svojih pravednih trudova i dajte Mu prvine od svojih pravednih plodova, da bi se žitnice vaše napunile mnoštvom pšenice, i točila vaša vinom tekla. Sinovi, ne očajavajte kad vas Bog kažnjava, niti klonite kada vas On izobličava. Jer Gospod kara onoga koga ljubi, i bije svakoga sina koga prima. Blažen je čovek koji je našao premudrost, i onaj smrtni koji je video razum. Jer je bolje kupovati mudrost, nego riznice zlata i srebra; ona je skuplja od dragog kamenja; njoj se ne protivi ništa zlo, a slatka je svima koji joj se približuju; svaka druga dragocenost nedostojna je nje, jer dužina života i godine života su u desnici njenoj, a u levici njenoj je bogatstvo i slava. Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost nosi na jeziku. Putevi su njeni putevi dobri, i sve staze njene u miru. Ona je drvo života svima koji se drže nje i oslanjaju na nju, kao na nerazrušivu stenu. A dajem vam ovu zapovest: ljubite jedan drugog, nemajući nikakve zlobe među sobom. Ti, Vukane, pokoravaj se i budi poslušan ovom bratu tvom, i od Boga i od mene postavljenom na prestolu mom. A ti, Stefane, vladajući ne vređaj brata svog, nego ga poštuj. Jer ko ne ljubi brata svoga, ne ljubi Boga. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga neka ljubi i brata svoga. Jer u tome je sav zakon: njemu apostoli naučiše, njime mučenici ovenčani biše, o njemu proroci vise. I tako, ako hoćete i poslušate me, uživaćete zemaljska blaga; ako li nećete i ne poslušate me, oružje će vas pojesti. Neka vam je, sinovi moji dragi, mir od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i Duh Božji neka počiva na vama, ukrepljujući vas i zaklanjajući vas od sviju vidljivih I nevidljivih neprijatelja i upućujući vas na put mira. – Mir budi i vama, vlastelo moja i boljari! Mir budi i vama mladići, koje vaspitah od rođenja matera vaših. Mir budi svima vama, slovesno stado Hristovo, Bogom mi predano; ja vas pasijah i nepovređene sačuvah, kao pastir dobri polažući dušu svoju za vas. Zato vas molim, deco moja ljubljena: bogati i ubogi, stari i mladi, držite se učenja moga, oca vašega. Boga se bojte, vladaoca poštujte, crkve ukrašavajte, da bi i one vas ukrasile; episkope slušajte, jereje poštujte, monaški čin uvažavajte, da bi se oni molili za vas. A vi, živeći u pravdi i ljubavi među sobom, ne zaboravljajte na milostinju. Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka je sa svima vama, amin“.

Svi prisutni plakahu i ridahu što se rastaju od takvog vladaoca i pastira; plakahu i ridahu, ne mogući se utešiti. Jer zaista sam u nedoumici, veli Sveti Sava, kako da ga nazovem: da li dobrim gospodinom; da li učiteljem pravoverja; da li dobrim ocem; da li pastirom koji verom napasa povereno mu stado; da li prosvetiteljem crkava i učiteljem blagih običaja, koji vazda prebiva u molitvama; da li preizobilnim služiteljem i ljubiteljem ubogih; da li nastavnikom pravoverja i učiteljem dobroverja i svetilom čistote vaseljenske; da li nastavnikom ispunjenim vere, i obrascem krotosti i posta; da li nastavnikom premudrosti i savetodavcem i karateljem nerazumnih; da li čuvarem stada svoga i premudrim braniteljem sviju onih koji žive oko njega? Jer vaistinu sve ovo beše u njemu: on beše pun premudrosti i razuma, i blagodat Božja beše na njemu.

Pošto blagoslovi svoj narod, ovaj premudri i divni muž ostavi Bogom mu darovanu vladavinu i sva svoja raznovrsna i mnogobrojna blaga, jer je bilo ugodno Hristu Bogu i Presvetoj Bogorodici da zadovolje njegovu neiskazanu i svetu želju. Razdavši sve svoje imanje ubogima, on ostavi presto, decu svoju i suprugu svoju, i učini sebe zajedničarem neiskazanog i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog, i bi mu dano ime Simeon, na svete Blagovesti, 25. marta 1195. godine. U taj isti dan i bogodana mu supruga Ana, gospođa sve Srpske zemlje, primi ovaj sveti lik, i bi joj dano ime Anastasija. „Želeći carstva nebeskog, veli životopisac Domentijan, on ostavi zemaljsko carstvo i ovaj svet i što je u ovom svetu. I ostavivši zemaljsko zemlji, i tražeći ono što je na visinama, on posledova Hristu“.

Kada se sve ovo svrši, veli Sveti Sava, naš gospodin otac dođe u naš manastir Presvete Bogorodice, Studenicu, koji on i sazida, a gospođa Anastasija ode u manastir Presvete Bogorodice u Ras. I ovaj predivni i blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, prebivaše među nama u svakom dobroverju i čistoti, preuspevajući i učeći sve duhovnim podvizima. Jer vaistinu on ispuni napisano u Evanđelju: prodade sve što imađaše, i kupi jedini skupoceni biser – Hrista (sr. Mt. 13, 46), radi koga sve ovo učini, ispunivši Spasiteljevu zapovest, datu mladiću: Ako hoćeš da se spaseš, idi i razdaj sve svoje imanje ubogima, i, uzevši krst, pođi za mnom (Mt. 19, 21). Sve ovo ispunivši, blaženi starac ostade u Studenici dve godine, i umnoži Hristovo stado monaškoga čina. I življaše tu sa česnim monasima, po pravilu i zapovedi svetih i bogonosnih otaca, i nikako se ne leneći. Onda zažele uzići na viši duhovni stepen, imajući u vidu reči Svetoga Pisma: Uklonite se od mesta svojih i od mesta rođenja svoga, jer ni jedan prorok ne biva priman u svom otačastvu (sr. Mt. 13, 57-58; Lk. 4, 24).

U duši blaženog oca našeg Simeona uporedo sa željom za višim duhovnim životom bila je plamena želja njegova da se pridruži sinu svom, monahu Savi u Svetoj Gori, koji ga je od samog početka pozivao iz Svete Gore da se odreče prestola i pođe za Hristom putem monaštva. Životopisac Domentijan piše o tome ovo: Sveti i prepodobni otac naš Simeon od srca napisa puno ljubavi pismo svome milom čedu u Svetoj Gori, novom preteči bogoumnom kir Savi, nastavniku i žitelju pustinje, anđelu u telu, podražavaocu Bestelesnih Sila, revnitelju i sapodvižniku svetih, i nebeskom građaninu, koji postom, bdenjem i svetim molitvama primi nebeske darove. I ovako mu napisa: „Slušaj, čedo moje ljubljeno u Hristu, tvoje pisanje ispuni Gospod Bog naš, i ne previde tvoje svete molitve za moje spasenje, i ono što moljah, i što željah, i što tražah svom dušom svojom i svom snagom svojom, dade mi milostivi Tvorac, ne zbog neke moje pravde, nego po neizmernoj milosti Svojoj, koju uopšte ima prema svima grešnicima koji Mu ce obraćaju. I mene ne odbaci. Nego me ukrasi svetim anđelskim likom podjednakom blagodaću sa svima svetima; i evanđelski posledujući Njemu, Gospodu Hristu, lubitelju našem, i uzevši na rame Njegov sveti krst, ja po nelažnoj zapovedi Njegovoj sada s radošću idem za Njim i za tobom, milo čedo, i žurim da stignem do tebe tamo u Svetoj Gori. Da, raduj se radošću i veseli se duhovnim veseljem zbog mene, jer ovde ostavih mnoge, i odlučih da se nastanim s Bogom i s tobom u toj svetoj pustinji, koju si ti pre mene od mladosti tvoje zavoleo. I moli za mene ljubitelja našeg Hrista, da se, makar i u jedanaesti čas ušavši s tobom, ljubljeno čedo moje, javim kao delatelj vinograda Hristova, i da nas sveblagi Gospod ne liši Svoje nagrade, nego da nas bogatom milošću Svojom obaspe ovde, i u beskonačne vekove, amin“.

Blaženi otac naš Simeon posla pismo, veli o tome sveti Prvovenčani kralj, monahu Savi u Svetu Goru, govoreći: „Znaj, o ljubimče u Hristu, što prosih i što željah i što tražih iz sve snage moje i iz sve duše moje, smilova se na me Tvorac moj, pe po mojim bezakonjima, nego po prevelikoj i neiskazanoj milosti Svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah: časnog svog anđelskog lika. Da, raduj se i ti zbog mene, i moli se za mene Gospodu svome, što me nedostojnog, makar i u dvanaestom času, udostoji ući, da se s tobom javim kao delatelj vinograda Hristova, da primim nagradu svoju“.

Dobivši pismo, bogoljubivi Sava se obradova duhom, i množeći umnoži molitve svoje pred Gospodom svojim, i sa suzama uznevši hvalu Gospodu Bogu Svedržitelju i Prečistoj Njegovoj Materi Vladičici našoj Bogorodici, govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj Isuse Hriste, i prečista moja Gospođo Bogorodice, što uslišiste molitvu moju i ne prevideste moljenja moga. I molitvama Prečiste Matere Tvoje, zastupnice roda našeg, Ti, Gospode, nisi ostavio one koji traže Tebe, i one koji se uzdaju u Tebe, i koji se trude radi imena Tvoga“. I napisa pismo prepodobnom ocu svom, govoreći: „Pisanje svetinje tvoje primih, i u njemu nađoh neizrečenu radost i neiskazano veselje, jer Gospod, koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine, izabra i tvoju svetinju od taštine varljivoga sveta i pridruži te svima svetim prepodobnicima i pravednicima, i predloži ti angeloliki život… Da, požuri se, gospodine moj, i brzo dođi, i gredi, prepodobni, jer ti je ljubitelj tvoj Hristos kroz mene ljubljeno čedo tvoje spremio svaku obitelj nebesku i zemaljsku, jer se neće postideti oni koji se u Njega uzdaju. Gredi, bogoljupče sveti, i uđi u radost Gospoda svog, jer onima koji Ga ljube sve sarađuje na dobro. Doći, o bogonosni, da stvorimo volju Božju i izvršimo istinitu zapovest Njegovu: da ištemo najpre carstva nebeskog, i potom će nam se sve dodati (Mt. 6, 33); i da sa sobom dovedemo ljubitelju našem Hristu lik crnorizaca i zbor svetitelja i skupove mnogih, sve pravoverne, da bismo mi, kada se oni ugledaju na nas i posleduju nama u ovom zemaljskom carstvu, primili dvostruku blagodat: za sebe same i za one kojima budemo ugled na svetinju i na spasenje Božije … Gredi i dođi, gospodine moj i oče, da čeda svoja naučiš strahu Božjem, i pokažeš nam dobri put spasenja, i predložiš veliku smernost nama koji hoćemo da živimo po tvojoj pobožnosti, te da i mi, čeda tvoja, uzveličamo Gospoda s tobom, i da svetim molitvama tvojim Gospod i nas udostoji da sledujemo svetim stopama tvojim; ti si se više trudio na apostolskom zidanju polažući osnove vere Hristove, radi toga ćeš i primiti veću nagradu od Hrista, koji razdaje darove svakome prema trudu… Gredi i dođi, svetilniče Božji, koji goriš blagodaću Božjom, i koji se svetliš Duhom Svetim, jer Vladika tvoj Hristos čeka te, da Mu prineseš plod dobre zemlje – neporočne duše tvoje, koju ćeš očistiti žestokom uzdržljivošću i velikom smirenošću, i ljubitelju svom Hristu prineti neporočan dar … Gredi i dođi, ljubitelju čeda tvoga; dođi vođen Duhom Svetim po božanstvenom putu i po maloj stazici mojoj, i potrudi se i potraži porod mnogoljubivog srca tvog. I gredi i doći, i pomozi mi, i spašćemo se, i dobićemo blaga Gospodom obećana nama i svima koji ljube Boga i koji žele da naslede život večni… Gredi i dođi, premilo tugo duše moje, podobeći se bogovidcu Jakovu, jer će iz tebe proizaći drugi Izrailj, da i ti nezamislivu radost doživiš zbog čeda svog, kao Jakov zbog Josifa, da se i ja takođe nasladim svete ljubavi tvoje, ja koji sam se mnogo godina udaljio od prevelike ljubavi čedoljubivog oca mog. Gredi i dođi, gospodine moj i sveti oče, da se nagledam svetih sedina tvojih i da ih s ljubavlju pomilujem, i da celivam tvoj sveti obraz koji bi napisan na nebesima Gospodom Bogom još pre tvoga rođenja… Dođi, da dok smo u ovom prolaznom životu, uputimo jednomislenu molitvu ka Prečistoj Posrednici života našeg, da nam Ona s gotovošću otvori gore na nebesima dveri milosti svoje, i mi se nastanimo s Gospodom našim u beskonačne vekove, amin“.

ODLAZAK PREPODOBNOG SIMEONA U CVETU GORU

I NJEGOV ŽIVOT U NJOJ

Primivši pismo svog hristočežnjivog sina Save, blaženi starac Simeon se razgore duhom, i moljaše se Bogu, govoreći: „Care slave, Jedini Besmrtni, Oče neba i kreposti, i koji promislom Svoje dobrote nećeš da nijedan čovek propadne, nego da se svi spasu, ne ostavi me da poginem, jer znam kako je velika milost Tvoja na meni. I sada Te, Gospode, molim, daj mi da skončam ovo tečenje“. I to rekavši, posla po Bogom darovane mu sinove. Kada se oni zajedno sa vlastelom i boljarima skupiše, prepodobni Simeon im opet po drugi put dade blagoslov, pa otputova u Svetu Goru osmog oktobra 1197. godine. Pri odlasku on naredi svome sinu, vladaocu Stefanu, da drži sve njegove zapovesti, i da se stara o Studenici i njenom napretku. Isto tako, odlazeći on postavi za igumana u Studenici prepodobnog muža, jeromonaha Dionisija, i predade mu da se brine i čuva stado Hristovo, koje je u ovom svetom mestu.

I on, Blaženi, veli Sveti Sava, doputova u Svetu Goru drugog novembra 1197. godine. Bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, primiše ga s radošću i s velikom počašću. I prvo se nastani u manastiru Vatopedu, jer tu i nađe željeno, zabludelo svoje jagnje, – veli Sveti Sava za sebe; – i, celivavši ga i uzevši ga na svoje rame, kao što dolikovaše, nameni ga sebi na službu. I tu življahu u radosti duševnoj, veli sveti Prvovenčani, u bogosluženjima i u bdenjima i u čestim molitvama dan i noć. A prot i sva bratija svetogorska dolažahu mu u posetu, i klanjahu se jedan drugome do zemlje, i sa suzama beseđahu s njim o duševnoj koristi, a on ih raspitivaše o životu njihovom i o monaškim pravilima. I divljahu se svi, i slavljahu Gospoda Hrista koji tvori slavna i veličanstvena dela, i koji je učinio te je blaženi Simeon ostavio carstvo svoje i slavu ovoga sveta i došao u Svetu Goru da monahuje i da se podvizava. A ovaj sveti gospodin moj, veli sveti Prvovenčani, od velikih pa do najmanjih, svakog od njih obdari svakojakim darovima po dostojanstvu njihovom, i u svima užeže svoj svetilnik.