… Богородице, ти која носиш најлепше име
Врховног смисла ове неразговетне јаве,
Испрати ме у сан,
и реци арханђелу
Да ми извади душу босиљком, ако може,
(Ако није урасла у сумњу, у гангрену)
Када ми дође час. И моли за нас грешне…
Иван В. Лалић
***
Морам да пожурим. Федор немоћа, копни лагано, старање о добру му све теже пада. Јуче кад сам се попео у његов собичак, ненајављен као увијек, затекох га гдје лежи пресамићен на поду удно прозора. Послије рада у пољу под капом још доста јаког бабљег сунца, није имао снаге да се довуче до кревета. Погледа ме одоздо, не показујући жеље да се помјери, некако искоса, па промумла, Све нешто мислим како би било крајње вријеме да преданеш и закуцаш пред мојим вратима. Јарац стари! Постаје пргав откако је снага из њега стала да се излијева. Помогао сам му, противно његовој вољи, до кревета, па сјео на троноги сточић, и онда смо ћутали дуго, он полузатворених очију, дишући сипљиво, а ја уздрхталих губица, зебљив од зидова те хладне собе и смрти која се око нас ширила. Па сам му, прије но што је уснио, рекао да је Гина погинула прелазећи улицу, прећуткујући куда је хрлила, и тек због успомене на ред којег код нас одавно нема а и жеље да бар конац њеног искиданог живота буде притегнут како доликује и како Вишњи у својој милости заповиједа, заискао дозволу да јој одржим опијело.
Нема даво како ме је након година избивања опет (посљедњи пута, сад могу да кажем) посјетила. Федор је није волио, па смо се спустили до завијутка Велике ријеке, набрали шљива успут и прострли ћебе на чистини уз воду. Често бих долазио да се осамим уз жубор воде, посебице на залазу љета, кад смирена жегама вода промиче лијено, доносећи и ширећи од себе сладуњаве мирисе воћара засађених дуж њена вијугава тока. Гина је лежала сљубљених капака, а ја сам гледао како јој се коса на врховима двојни, а у коријену показује своју праву, посиједијелу боју. Да, и моја Гина стари, рекао сам себи, добро знајући да је свих тих година откако је знам, а има у њима много љета, била понајмање моја.
Јер је наша љубав кратког вијека била, пјевају на вашарима ови наши тутлоши, алкохолизирани и отуђени, који су кадри да једино псовке од свих ријечи свог првог језика изговоре правилно, које зовем нашима а који су сада понајмање своји. Јербо, шта смо но дјеца били, кад смо се о слави црквене општине хамилтоншке, на Светог Николу Путника у колу једно до другог затекли. Црква само што бијаше молерисана, ликови светаца грубом оловком штилтоншког мајстора што на препоруку оца Ђорђа А. Петовића дође дом да нам оживи, у скицу изведени. Оркестар Фрула је свирао, сва три чоека његова у народској ношњи краја својега, а плесачи збијени у колу, жене у китњастоме а мужеви у недељскоме свечаном одијелу. А ја сам водио коло, држећи у руци уздигнутој рупчић везени, пратећи кораке своје ритмичним дизањем рамена. И Гина се, није промакло ни пола кола, нашла поред мене, па смо га завели здушније, не допустивши иједном да нам се корак здвојни, и довечери, прије но што се врата црквенога дома притворише, проније се глас о двоје понајбољих плесача. Да, тако смо се нашли, а сад сам се испружио украј ње, па с травком у устима, к’о ђилкош какав, ваљда увајући се да би ми се старост могла цурикнути зерице, сјетивши се тога, запјевао громко:
„Врани се коњи играју,
Под собом земљу копају,“
А нисам требао.
Ох, како волим пјесме, удахнула је сјетно, јако сјетно тада Гина. Сјећаш ли се како су код нас на Кордуну момци на прелима одабирали себи жене? Обукли би се у своје ношње, широке бијеле гаће ресичасто подрезане при дну тако да им резанци платна лако падају по опанцима, бијелу кошуљу избраздану везеним шарама, украса ради, урађеним у танким концима, задјенули би за појас, опасали се широким кожним ћемером, па би преко леђа набацили црни кожух са дебелом пуцади, а и он опточен разним украсима, и онда би се послагали један до другога, затакнули прсте за каиш па повели пјесму. И тада се потихо, али зато весело прихватила пјесме:
„Злаћане узде кидају,
Дугу се путу надају.“
Па застаде, јер даљих њених ријечи није могла да се сјети. Ма колико се напрезала, ма колико снажно покушавала да пред својим духовним оком простре призор момака загрљених на прелу и чује њихову пјесму, да заживи њеним гласовима и изнова запјева, ријечи јој не дођоше. Језик јој је запео о усне, назрео сам да јој се грло стегло, наслутио да њено сјећање постаје магличасто и чуо како пјесма краћа. У часу јој се промијенило расположење. Осјетио сам како се од ње нијемо откида крик бола. Усправила се на ћебету, у тишини воћњака њежно нарушеног гргољењем воде, спустила главу у њедра да прикрије сузе зачете у очима. Сви годинама укотовљавани болови нађоше одједном рукавац и провалише из ње. Господе, зашто сам сама? готово да је заврискала. Зашто не могу да се сјетим те пјесме? Зашто сам сама? Зашто сам сама? јецала је тихо. Зашто не могу да се сјетим својих пјесама? Плакала је сада већ гласно, тресући се, а ја сам сједио поред ње мучећи, нерад да нарушим свој мир, да је узмем у загрљај. Па ипак, учинило ми се да се сав пораз расељених и усамљених људи (и ту убрајам себе и Федора старог), сав одјек напуштених језика, у њој одједном скупио, готов да експлодира.
Некад сам проводио вријеме размишљајући о животу изван овог добра, о животу са Гином, или о оном кроз шта би са њом у друшту прошао, јер уз њу несталну ни живот не би имао облик праве, већ каквог другог тијела, уврнуте линије, или угаоника свакако неправилних страница. Или би имао покрете разуздане, након дугог тамничења напокон одријешене животиње, а тијело непоткресане крошње. Долази ми чак пред очи стабљика трењевљасте дивље руже пењачице, како изниче из хлада каменог залеђа старинског хабитуса, па га онда обухвата својим грањем и трневљем, осваја цигаљ по цигаљ, пење се и пада, а све то док бива косимице обасјавана ужареним сунцем и заливана без резона кишом. И док тако иде, оставља разбуктали цвијет час овдје, час тамо, и ми му прилазимо отворена срца и ожедњелих чула, миришемо га и радујемо му се. Сад знам да је све то било опсена, збирка нејаких прижељкивања таложених у осами, у часовима у којима сам се најрадије присјећао дјетињства (проведеног на Кордуну), доба у којем чула абзорбују лако и најтананије промјене не само ствари или природе већ, што је битније расположења, а да те варијације не узрокују ломне таласе у души особе, као што се дешава у оних одраслих претјерано ћутилних људи, међу које, не стидим се да кажем, и себе убрајам.
Непуне двије године смо Гина и ја у љубави били. Два љета потпуне посвећености једног другоме, двије оштре зиме узајамног гријања кроз чију цичу смо се пробијали умотани дугим плетеним шалом који нам је Гинина мати за наш први Божић била исплела. На Бадњак бјеше посљедњу нит у плетиву провукла, па га метнула у сламу под столом, међ дарове друге којима смо даривани наредног дана имали бити. Гина му се страшно обрадовала, вољела је плетива а нигда сама није научила мустру да слиједи, а ја сам га мам пребацио прво њој па одмах себи око рамена, и тако смо загрљени кроз зиму с њиме прошли. А концем друге зиме, таман кад смо се спремали да га у кабинет одложимо за наредну студен, од оца Ђорђа, штилтоншког пароха, глас дође. Бјеше му позлило и онемоћалим се осјетио, па је искао од Федора који тада на челу хамилтоншке цркве стајаше, да мене му у испомоћ пошаље, на мјесец који, док му у парохији замјену не пронађу, чикашки митрополит се већ томе послу сав предао био. Гина није могла да ми се у Штилтону придружи, јер часове сликања бјеше таман почела да узима, па тако није вољела што од ње идем, али ипак пристаде да кад год узмогнемо једно другоме у посјету похитамо. Тако је и било, само што та путовања умјесто да буду извоћена током неколико прољетних мјесеци, узеше маха и дуж љета, јер здравље драгог ми Ђорђа пропадаше сваким даном све већма, а митрополиту глас од пароха који му бијаше обећан, никако не стигоше. И зима те године дође изненада, некако прво реда, не допустивши ни лишћу да ваљано са дрвета поотпада, забијелило је било већ крајем октобра. Замете путеве, стегну земљу, вјетар се поигра с мостовима, па учини прелазе преко њих спорадичнима, и наше посјете једно другоме тако стадоше да се прорјеђују. Уто се и Доминик појави, и наша љубав сасвим ненадано, престравивши и нас саме, поче да чили.
Опрости ми, али морам да се сјетим: Наше посљедње ноћи смо водили љубав страсније но икад. Ја црне, густоковрџаве косе, ти, од радости сузних очију пода мном. Уздигнут над тобом, мора да сам ти се учинио црњим од мрака којим смо угасивши свјетлост испунили собу. Дуго у ноћ, узимао сам те својим препланулим рукама, окретао, кушавао и љубио дишући звучно. Податна, сва предата мојим меснатим уснама, ти си у врхунцу, као потрвду стварности, узвикивала моје име.
Одавна већ слабо ко залази к нама. Замјерили смо се људима, а мора да смо и Богу. А овдје је лијепо, мирно, од гужве градске и људске удаљено. Имање је скромно додуше, црквица омања и конак са три собе, али нам окућница зато с прољећа, дочим сунце јаче заруди, снажно оживи. О Божићу и Ускрсу само, ријетки од оних које смо крстили давно, у обилазак нам дођу. Око манастира ујдурме у суштини прво и почеше, јер нас кад оно одлучисмо да га овдје у горју подигнемо, за крађу дуго салијеташе. Говораше нам како љетниковац себи дижемо, како им од црквене општине поткрадамо и себи у џепове трпамо. Али им манастир, пошто га с муком подигосмо, и први вашар на имању одржисмо, те прву дјецу у црквици покрстишмо, ипак к срцу приђе, па нам се због неоснованих тужбалица испричаше. Живјесмо потом у слози све док нас други талас досљеника, економски како се називаше, неких десетак година доцније, не запљусну. Ти нови се одмах са овим старима око политике у свађу дадоше, па нам се и из храма, не прође много, са ружним ријечима удаљише. Али ни Федор нити ја не имадосмо живаца да их гледамо како се и даље око политке двојне, како нам ови потоњи цркву прозивају четничком, па одмах уз њу другу, вишљу за звоник, себи подижу. А пошто је изградише, ови што у нашем храму остадоше, комунистичком је назваше. На концу се и око језика са пашчади закрвисмо, јер стадоше ријетки што уз нас остадоше искати да им службу на енглеском вршимо, а само да би своју пропаст ублажили, да би дјецу поодраслу која им се из језика одавно отеше, бар у вјери украј себе ушчували. И не прође дуго и ми се изгнани из цркве и од људи одстрањени, овдје на имању обресмо.
Вишњи ми је свједок: Ни у једном тренутку свог досадашњег живота, ни кад ме је Гина напустила (дуго година сам искао на томе да ми је била отета), ни кад су Федора и мене лажно за проневјеру црквеног добра оптужили, ни кад сам у судници гледао у лице човјека који ми је оца заклао у Глини, ни кад ми је неправда чињена, ни у часовима најтежег бола (а било их је много), нигда, нигда нисам пожелио зло иједном човјеку што крочи овим свијетом. Увијек сам праштао. Загледао сам се у човјека, тражио у њему оно добро, или барем наговјештај доброг, јер нико од нас није рођен са злом или макар мисли о злу у себи (Не рече ли уосталом онај Грк да се „човјек рађа без идеја и без страсти и да за своје образовање и карактер дугује искључиво приликама у којима живи.“?), а ако му се већ деси да заглиби у злочин, покушавао сам да сагледам воде што брзаше кроз његову нутрину, а које су га навеле на извршење лукавога чина. Прељуба је злочин. Ко ју је зачео? Гина, зато што је била слаба и што се није могла одбранити од насртљивих Доминикових удварања, који је раскрчио пут до ње (не могу да кажем пут до њеног срца, јер знам поуздано да га Гина нигда није вољела срцем, већ главом, и чак се усуђујем да тврдим да то није била љубав већ опчињеност, јер Доминик је Гину потпуно држао у својим рукама) приповједајући јој лијепо о њеним сликама (нигда нисам тврдио да његове критике нису биле ваљане), нудећи јој се отворено и позивајући је на блуд? Или је то био Доминик, који је, иако је добро видио прстен на Гининој руци којим ми се обећала, први закорачио у поље недозвољеног, пожелио је, да би је потом навабио искористиши њезино сликарство, нудећи јој подршку и охрабрење, говорећи јој ствари које је она жељела да чује и служећи се (у то сам и тада био увјерен, а Гина ми је то доцније и сама признала, рекавши ми такође колико јој је жао што ме није била послушала, кудећи себе што је била слијепа) разним триковима? Чињеница је да она није умјела да се одбрани. А ако сам кривио некога због тога шта се десило, због губитка који сам био претрпио и од којег се нигда нисам сасвим опоравио (јер мој живот је по растанку са Гином узео ток каквом се нисам надао), онда то није била Гина (Гина која је дала предност пожуди над љубављу), нити бесчасни Доминик, већ сам увијек кривио никог другог до себе, своју неодлучност и своју неспремност да ставим љубав према жени на највише мјесто своје љествице. Зло, и опет кажем Господ ми је свједок, ни једном од њих нисам пожелио. Доминика нисам ја отровао.
„У колу дјеве играју,
Ваљда се свадби надају.“
Ох, среће! Изненада се присјетила пјесме и очи јој заиграше живо, радосно. На лице јој се навукао благи осмијех и она настави да пјева, поигравајући ногама лагано у мјесту као што је некада давно поцупкивала у колу, само живље.
„Пољаном момци вјежбају,
Они се рату надају.
Кроз село мобе пјевају,
Доброј се жетви надају.“.
Вратила ме још дубље у прошлост, у дјечаштво и свијет кордунашких обичаја. Та пјесма се тако често пјевала на прелу. Скупило би се зарана жена, па би отишле у поља, почупале конопљу и кетен, једне би везале стабљике у снопље, а оне које су биле за удају би исплеле вијенце од плавих цвјетова кетена. Па кад се кроз осмицу натопљене стабљике изваде из воде и осуше, позову се преље. За видјела набију добро конопљу на ступу, а навече кад се од мушких послова дигну момци, они у својим ношњама дођу на прело. Заједно са женама тада зађу у ткалачку собицу, упале се лојанице, па преље узму да провлаче снопље најприје кроз трлицу, затим кроз гребенац. Оне које су за удају, ставе вијенац од плавих цвјетова кетена око врата, да их момци боље познаду. А момци око њих све подврискују и запјевавају, све се утркују који ће бити грлатији. Зато се преље, док им на једну страну из гребенца излази кудеља а на другу повјесмо, испод ока погледају и кибицују бећаре. Па се ту нађе један јуноша, узме у шаке грудву повјесма и дуне га којој прељи са вијенцем у лице. И тек тада почиње права пјесма. Сви се хватају у коло, а јуноша и преља коју је одабрао стају на чело. Па ако се сложе, он вади везен рупчић и замахује њиме више главе, а она подврискује кратко из груди. А кад пођу у ноћ, свијет поврви с буклијом из кућа да испрати младе.
Да ли си ме икад мрзио? питала ме је. Не, али нигда нисам вјеровао да је он био кадар да ти пружи све оно што бих ја могао да ми је била дата шанса. Договорили смо се давно да нећемо причати о њему. Зашто ми онда постављаш таква питања? Размишљала сам… Не познајем мржњу, дрско је прекинух. Окренула је главу, али ипак видјех како јој се усне споро извијају у љутњу. Ког ме ђавола то пита? И шта је очекивала да ћу да јој кажем? Чега се боји?
Сад кад размишљам, питам се зашто је била толико слаба? И питам се да ли је умјела да воли? Јер љубав је потпуна посвећеност вољеноме, а она је дозволила Доминику да крочи међ нас, да јој се приближи, да је потпуно опчини, цијелу заузме. И послије његове смрти, а пошто сам ја одбио да се изнова једно другоме дамо, дозволила је првом који је наишао за час у њу да се увуче. И послије њега другом. Па трећем, све док им није загубила број. То нит су биле љубави, а још је мање био живот.
Није ми се допала његова разметљивост, његов осмијех исувише разигран, правилне црте његова лица и јаке, јаче од мојих, осјетио сам то по стиску, руке, надменост са којом ми је пришао, сажаљив поглед којим је прешао по мојој мантији, грлатост у говору, смијех громки, очи живе, испитивачке. Уопше, није ми се нимало допао. Знао сам уствари по причама њезиним (не могу да кријем, биле су пуне одушевљења, усхићења, слијепе заљубљености) да ми се неће допасти, па ипак сам, кад ми је предложила да се упознамо, објеручке, иако са зебњом, позив прихватио. Два часа окупљени око трпезе за ручком проведосмо, он је приповједао о путовањима својим, а Гина, подбочена о лактове, са брадом у длановима, упијаше сваку му ријеч. Разговор тај, о како мрзак ми, већ блиједи у сјећању мојем, али памтим да су млинци, насупрот шпарогама тако дивно опкуваним што се просто топише у додиру с непцима, били просто масни, те да су му браду чинили сјајном у власима свјетлости, толико је немаран у јелу био. А оставио ју је исто као што ју је и узео. Без најаве дакле, већ сљедеће јесени (памтим да је била изразито топла, да су од свих луковица моје омиљене примуле дуго у јесен шириле своје њежне булке), кад је са новом класом опет за ментора једној студенткињи постављен био. Гина је ту јесен, пошто сам врата своја пред њом залупио, прележала у болници, скршена и уплакана звала ме је сваког дана. Умро је крајем зиме, отровавши се храном, смрт је наступила у часу. Гину су привели ради испитивања, тражили да им опише своја кретања тога дана, па су и мене потом позвали, да ојачам ријечи њезине, да потврдим да је била са мном, да смо се јаворовим сирупом, студен кроз прозор гледајући, заједно тих часова гријали. На испраћај му није отишла, а чуо сам да је био велик, институт у којем је радио бјеше врата своја затворио. Не желим у ствари да размишљам о њему.
Стеву Боројевиђа, Банијца (дистантног рођака аустријског филдмаршала Вон Бојне, мајстора одбрамбеног војевања, ордењем окићеног упркос фијасцима на Исонцу и Пјави), негдашњег потпоручника лаке коњице бивше Краљевине Југославије (ето, ивер нигда није пао далеко од кладе, особито ако се на уму има наш крајишки, граничарски усуд) упознала је на својој посљедњој, дакако црквеној, изложби. Погинула је прелазећи улицу свега неколико дана по склапању тог познанства, док је хитала на њихов први састанак, изнова и по посљедњи пут заљубљена.
Ако зажмурим, а бих да не сједим у овој лименој кутији приморан да возим, лако бих могао да се сјетим дјевојака румених у лицу које су за вријеме жетве хитале на прела носећи око врата вијенце исплетене од плавих цвјетова кетена. Много година касније ћу уз Гину научити да нема љепших вратова од оних које је Модиљани исликао, али у то вријеме неупућености у свијет, и чак култивисања невјерице према свему страњском и другојачијем, држао сам наше сељанчице прелијепим бићима, достојним небеске виле за коју се говоркало да им прозрачна долази магленим јутрима, роси својим чарима кетенов плави вијенац стављен око врата и упућује их у тајне живота уз мушкарца за који су биле стасале и којем су се, судећи по разиграности очију, кретњи, читавог бића, неизмјерно радовале. Многим таковим јутрима што тише сам могао, силазио бих са сламарице, на прстима и без даха да га не узјогуним и откријем се матери и ћаћи тако, мимоилазио благо, па пратио дјевојке, мотрио им вијенце, залијегао у пољу, ослушкивао добро, пазио да ни на часак не притворим очи, али вилу нигда нисам угледао. А претходног дана сам скривен у пољу, бос скакутао стрњиком оштром, гледао жене како сијеку кетен, бирају цвјетове најљепше, па их промичу у вијенац, и соколе оне што су за удадбу да се оките њиме и промакну селом како би момци могли да их огледну, те мјеру да им узму. И мислио сам да наредног јутра, упркос многим свитањима у којима је нисам угледао, вила мора да се појави. Али није, и ја сам, додуше удаљен од тог свијета који сам први спознао, одрастао, а како сам зорио тако сам се и вили све мање надао. Ипак, оно што је остало да ме прати, јесте та мађија, обичај удадбе, наоко тако прост, али густо од стране мог сиромашног живља ишчипкан фолклором, стидљиви сјај у очима младе, исувише јако руменило образа њених, и ја не могу а да се не упитам да ли би и колико би мој па и Гинин живот био другојачији да смо на Кордуну остали, да нас нису бјежећ од рата у Италију у камп послали, да смо кроз те обичаје стасали, и вилу напокон видјели. А Гина тој вили нигда, упркос и упркос несрећним љубавима кроз које је по растанку са мном силовито пролазила, нигда није престала да се ува.
Нема двојбе, Федора смрт вријеба. Пресамићен, очију исколачених, подупрт о штап вуче се имањем, нерад и немоћан да се прихвати дела. Попео сам се недавно до звоника црквице да га осмотрим како у башчици коров плијеви, а угледах га, пошто очима лутах закратко, гдје опружем на трави хладној у сјени зида лежи. Посматрах затим у даљини облаке како се над градом сивим јогуне. Обноћ не може да спава, већ јауке пригушене и кашље храпаве у ноћ из своје ложнице шаље. Изморио га је овај живот, ово дурање осаме у туђини (жена му је давно при првом породу умрла), сва та превирања у црквеној општини и напади којима смо током година изложени били. Не велим да за ово наше странствовање и у нама кривице нема, не тврдим да флексибилни, отпорни промјенама, јесмо били, али назирем да смо уз мање тврдоглавости, а више слуха за дјецу нашу и потребе њихове, сада уз њих могли бити. Било би нам боље, па макар то искало и службу на језику различитом од овог датог нам рођењем, а који многа наша дјеца сада једино у устима носе, и чије звукове, попут листова гибанице, један на други умијешно слажу. Гледам Федора мог доброг како копни, а помоћи му не могу, јер нисам кадар ни себи грешном дане да олакшам.
О прими Вишњи душу и упокоји тијело сестре твоје Гине, која је колико год је могла, и не штедећи се, и чак срљајући слијепо, и не дајући значаја времену, и упркос старости која ју је узимала, и чак до свог посљедњег часа, и нигда се не предајући, и с упорношћу посвећених, држала срце отвореним, и која је чак наивно, дјетиње ако ми се допусти казати, и кад је знала да јој нема извора и да не може опстати нити плода изнијети, вјеровала у љубав и трагала за испуњењем и задовољењем најузувшенијег од свих осјећаја датих овом мизерном бићу какво је човјек. А зло јој почињено, у својој милости опрости, јер није она… јер није, није…
Стајао сам над хумком, слабашан и тром, и гледао ковчег како се у црну земљицу спушта. И не очекујући то, не надајући се ни најмање, изненадивши оно нешто људи што се на погребу скупише, чух одједном себе како гласно бугарим:
„Јој, Гинице, на небу звјездице,
Јој, Гинице, моја преоднице…“